Psihički učinci kolonizacije ili zašto psihijatri beže iz Izraela?

Tko bi mogao ustvrditi da vrtoglavica ne prijeti svakoj egzistenciji.

Franc Fanon¹

Još na samom početku poslednjeg i najvećeg izraelskog istrebljivačkog pohoda zabeleženo je da veliki broj psihijatara, psihologa i psihoterapeuta napušta Izrael.² Razlozi su: preveliki workload. Neki su čak eksplicitno naveli da njihov odlazak nema nikakve veze sa platom i sličnim faktorima. Izjave o skorom kolapsu izraelskog sistema brige za mentalno zdravlje takođe nisu retke. S druge strane, doktori i doktorke u Gazi ginu u nameri da spasu još jedan život, izvuku još jedno telo zatrpano ispod ruševina, spasu još jednu ruku ili nogu. Ovo su, kako nas Franc Fanon uči, duboko uvezani procesi.

Svako istrebljenje ima i psihičku cenu na strani počinitelja-kolonizatora. U jednom od slučajeva koji dokumentuje, Fanon prikazuje psihički duboko opterećenog policijskog komandanta francuskih kontrarevolucionarnih snaga koji je na početku rata rado obavljao mučenja alžirskih boraca za oslobođenje. Reč je o čoveku koji je verovatno odavao utisak potpune sociopatije, apsolutni izostanak empatije za svoje žrtve, čak možda i izvesni sadistički užitak. Međutim, on kod Fanona u psihijatrijsku bolnicu dospeva potpuno slomljen, progonjen urlicima mučenika, bez apetita, sna i odmora.

Izveštaji o trenutnoj situaciji u Izraelu pokazuju i porast somoubistava izraelskih vojnika u proteklom periodu – gotovo četvorostruko povećanje u samo dve godine.³ Beleže se ogromna povećanja konzumacije psihoaktivnih lekova među stanovništvom kao i „dramatični porast“ onih koji traže profesionalnu pomoć usled razvijanja nekih oblika zavisnosti od lekova.

Da li to znači da se u nekom trenutku i bazično zalečenje kolonijalne sile može ispostaviti kao „preveliki posao“? Da li se taj trenutak možda davno već dogodio? Uzmimo u obzir da se psihički slom jednog vojnika koji je vraćen sa fronta odražava na sve njegove bližnje, porodicu prijatelje itd. Fanon je posvedočio i o tome, a posebno je zanimljiv slučaj ćerke policijskog službenika koja usled otkrivanja očevih „dužnosti“ više ne može da ga podnese, čak joj se gadi i njegova blizina. Nije li se nakon sloma nacizma dogodilo masovno napuštanje porodičnih kuća od strane sinova i kćeri nacističkih službenika usled nemogućnosti da se pomire sa službenim položajem svojih očeva i njihovim ulogama u sprovođenju istrebljenja Jevreja, Roma, Slovena, „devijantnih“ i „nepodobnih“. Ne bi trebalo potceniti moć porodične reprodukcije ideoloških i političkih nazora, ali isto tako ni moguće kolapse i preskoke u vidu pobuna i osuda. Deca mogu da ponavljaju obrasce i ideologije roditelja, ali mogu se svemu tome i usprotiviti.

Porodica je takođe jedna konfliktna struktura koja otvara mogućnosti sukoba na raznim niovima, od rodnih do generacijskih. Tako mlada Francuskinja Fanonu saopštava: „Da sam Alžirka otišla bih u partizane.“⁴ Koliko god ova rečenica, uprkos njenoj subjektivnoj snazi, bila objektivno nevažna, ipak na neki način ide u prilog pokretu oslobođenja. Tako i na ulicama Tel Aviva, uprkos visokom stepenu militarizacije društva i zasićenosti propagandom, svedočimo spaljivanju vojnih poziva od strane grupe tinejdžera.

Problem reintegracije povratnika sa fronta u društvo daleko je od trivijalnog. Poznato je da su se nacističkom pokretu među prvima priključivali upravo povratnici iz vojnih redova iz Prvog svetskog rata koji su, u besu i nemogućnosti da se ponovo uključe u prozu svakodnevice, pozdravili militarizam nacističkih ideologa.⁵

U ovoj tački se naravno treba odupreti psihologizaciji, svođenju svih problema na psihologiju. I dok se Fanon, po zvanju psihijatar, još od prvih članaka i knjiga zanima za veze psihičkog i društvenog, njegova opreznost povodom uvođenja psihičkog se može čitati i na osnovu pozicioniranja poglavlja u njegovoj poslednjoj i najznačajnijoj knjizi (Prezreni na svetu): poglavlje o psihičkim poremećajima izazvanih kolonizacijom i antikolonijalnom borbom dolazi nakon iscrpnih rasprava o nasilju, međunarnodnom kontekstu (de)kolonizacije, društvenom subjektu oslobođenja, strukturi nacionalnog pokreta i njegovim usponima i padovima, „veličinama“ i „slabostima“ itd.⁶ Fanon na početku samog poglavlja čak deluje rezervisano i oprezno, verovatno naslućujući efekat individualizacije i depolitizacije koji bi (isključivi) fokus na psihičko potencijalno mogao da proizvede: „Možda će netko primjetiti da se ovakva psihijatrijska zapažanja ne uklapaju najsretnije u ovu knjigu ili pak da im u njoj uopće nije mjesto.

Međutim, odista nismo u mogućnosti postupiti drukčije.“⁷ Nije moguće drukčije zato što je potrebno težiti za prikazom totaliteta koji će, pored društveno-istorijskih, obuhvatiti i subjektivne i individualno-psihičke manifestacije uprkos riziku ove rasprave; riziku da psihopatologiju izuzme iz društvenog totaliteta, čemu danas najčešće svedočimo. Fanon, stoga, iznosi i svoje iskustvo doktora, psihijatra i (pobunjenog) psihoanalitičara. Bez tog iskustva u nekoj meri ipak ostajemo uskraćeni.

Metodologija, dakle, ima važno mesto u pristupu psihičkim fenomenima. Fanon u razmatranju psihičkog, za razliku od većine savremenih pristupa, ne polazi od metodološkog individualizma – stanovište prema kojem se polazi od konstitucije i strukture individualne psihe u pokušaju objašnjenja nekih agregatnih pojmova poput društva – već koncipira psihičko kao stecište preseka različitih društveno-političkih vektora. Budući da svoje uvide zasniva na marksističkim i psihoanalitičkim nazorima, njegovo poimanje ovih procesa je dijalektičko, što znači da su društvo, kao i individualna psiha, konfliktne i međusobno isprepletene strukture. Identitet i psihičko nisu nekakve stabilne i homogene projekcije koje samostalno opstoje u olujama društvenih previranja (kolonizacije, borbe, rata, dekolonizacije, sticanja nezavisnosti itd.), već poprimaju oblike društvenih situacija i pozicioniranja unutar društvenih struktura koje ih sukonstituišu. Tako bavljenje psihičkim ne nudi bekstvo od politike i društva, već produblje analitički postupak subjektivnim momentima koji (bar u Fanonovo vreme) često ostaju previđani.

Psihičko je korelat političkog, društvenog. Ono nije individualizovano, atomizovano, otporno, neokrnjeno ostrvo. Napetost mišića, o kojoj često govori, akumulacija nasilja u telima kolonizovanih koja se ispoljava unutar raznih (kulturno) strukturisanih izliva (ples, zanos, kolektivni transevi, pad u molitvu), nije nešto što se isključivo generiše na nivou individualne svesti, već predstavlja jedan od psihičkih oblika kolektivne situacije kolonizacije. To je nešto što dele svi koji ne ulaze u kolaboraciju, koji trpe nasilje kao svakodnevicu, svakodnevicu koja lagano mrvi ljudskost, identitet, svaki mogući oblik stabilnog saobraćanja i sabivstvovanja.

Jedna od temeljnih lekcija psihoanalize povodom psihičkog, kao i Fanonovih iscrpnih razmatranja, jeste da svaka svest sadrži iskušenje pada i „vrtoglavice“, rastakanja i kolapsa. Postoje određene strukture psihičkog zahvaljujući kojima je moguća organizacija sveta iskustva ili, drugim rečima, realnost nije neposredno data, već je subjektivno konstituisana određenim psihičkim ili subjektivnim kapacitetima. Te kapacitete je moguće uništiti, razoriti, osiromašiti (Valter Benjamin je povodom Velikog rata govorio o siromaštvu iskustva⁸), uniziti, okrnjiti, povrediti… Dakako, čak i kada nema fizičke povrede u slučajevima onih koji su preživeli rat, moguće su neuroze – Frojdovo kliničko iskustvo sa ratnim neurozama povratnika iz Velikog rata čak svedoči o tome da su oni koji su neozleđeni vraćeni sa fronta u većoj meri podložni ratnoj neurozi, dok fizički ranjeni često bivaju pošteđeni psihičkih komplikacija.⁹

Još jedan važan aspekt Fanonovog pristupa psihičkom i njegovog razumevanja terapeutskog postupka (pa i lekarskog poziva) jeste odbijanje da se pristane na poziciju adaptacije; da se terapija ustroji kao adaptivni mehanizam kolonijalnim prilikama.¹⁰ Ovo možda ne deluje toliko bitno, međutim, radi se o ključnom momentu. Posao lekara ili terapeuta nije učenje prilagodljivosti, već suzbijanje nužnog zla dok se ne desi istinski „lek“ – društveno oslobođenje (u ovom slučaju dekolonizacija kao put ka socijalizmu za prezrene). Ako ovo prihvatimo onda istoga trena iz lekarske perspektive skačemo u političku. Ultimativni lek i dugotrajno zalečenje, kao i svi mogući terapeutski efekti, otvaraju se u toj tački. Oni joj nikako ne mogu prethoditi. O tome svedoči i jedan dirljiv slučaj ponovo zadobijene ljubavi između muža koji se bori u pokretu za oslobođenje i supruge koja je, zbog herojskog čina otpora i odbijanja da izda svog muža, silovana od strane francuskih kolonizatora, koji Fanon opisuje.¹¹

*

Pored gubitaka koje povodom Gaze već možemo da pročitamo u formi podataka, postoje, dakle, i složene, dugoročne psihičke cene koje nisu neposredno vidljive, ali ponekad njihova realnost bljesne u samoubistvu, samopovređivanju, samospaljivanju ili nekim drugim obicima samokažnjavanja, bekstva od realnosti ili autodestrukcije – zavisnost od droga, tableta, insomnija, nekontrolisano nasilje prema sebi i bližnjima itd. Odatle, dakle, proizilazi čitav niz društvenih problema koji neretko zahtevaju složena institucionalna rešenja. Ovo nije sentimentalno niti moralističko razmatranje, a ni humanistička zabrinutost za očuvanje ličnosti ubica, već dopuna trezvenog materijalističkog pristupa stvarnosti kolonizacije na tragu Fanona. Stoga, na jednom od njegovih tragova, valja istražiti i psihičke učinke kolonizacije.

Fanon je istraživao psihičke posledice i na strani kolonizatora, čime se otvara pitanje – kako može izgledati budućnost društva zasnovanog na kontinuiranom istrebljenju, nasilju u najraznovrsnijim oblicima, mučenjima, represivnom zatvaranju i preventivnoj represiji (povremenim „košenjima travnjaka“ [mowing the grass]¹² ili preventivnim masakrima čitavih sela koje su onomad vršile francuske snage u Alžiru)? Kako je Fanon sažeto izrazio, „suočavamo se s potpuno izgrađenim sustavom koji ništa ne ostavlja netaknuto“¹³, pa ni počinitelja.

Ukoliko izraelski mehanizmi zbrinjavanja traumiranih vojnika usled emigracije kadrova zakazuju, ukoliko se neki od njih vraćaju iz ubilačkih pohoda nakon više od tri stotine dana bez odmora, to je samo još jedan u nizu pokazatelja svirepe stvarnosti kolonizacije koja sve više pogoduje samo cionističkim elitama koje su spremne da svemu tome izlože i sopstveno stanovništvo u celini. Zatvaranje granica tokom iranskih kontranapada je samo dodatno potvrdilo tu spremnost.

Izveštaji sadrže i to da čak i terapije koje su pružene neretko zakazuju.¹⁴ Slučaj samoubistva Elirana Izrahija koji je dobio dijagnozu PTSP-a, a zatim je uprkos tome pozvan da se vrati u Gazu, posebno je odjeknuo u javnosti. Na osnovu izjave njegove sestre, njemu je od strane psijiatara rečeno da mu nema pomoći.

Što se tiče okupiranih Palestinki i Palestinaca, ovde ćemo još pomenuti da verovatno ni jedan naš pojam traume nije u potpunosti primenjiv na njihovo iskustvo. Uvrežena koncepcija traume najčešće za sobom povlači određenu temporalnu logiku: trauma ima vreme svog „događanja“, a zatim vreme posle (posttraumatsko vreme), koje se precizno očitava i u onome „post“ kada se govori o PTSD-u.¹⁵ Dakle, nešto se desilo, izvršilo određenu povredu, šok, krah, a zatim imamo vreme u kojem se sa time subjekt (ne) suočava, leči, „izmiruje“… U slučaju okupiranog palestinskog naroda ovaj „događaj“ bi se morao protegnuti na čitave generacije, a neizvesnost onoga „post“ ostaje nešto što ni najstrašnija predstava traume ne može da obuhvati. Gaza je mesto gde uobičajene kategorije zakazuju.¹⁶ Ako se povodom toga držimo isključivo onoga što znamo ostaće nam samo nemost, paraliza… Ovde je jasno da nema analize bez politike, baš kao što i Fanon propisuje neophodnost borbe.

1. Fanon, F., Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973, str. 156 (f).
2. Psychiatrists are leaving Israel following 7 October: Report, Middle East Eye (Januar, 2024); High rates of trauma among Israelis amid war on Gaza, Al Mayadeen English (Decembar, 2023).
3. Israeli soldiers hunted by genocidal war in Gaza; committing suicide, Middle East Monitor (Jul, 2025).
4. Fanon, F., Prezreni na svijetu, str. 173.
5. Kühnl, R., Oblici građanske vladavine: liberalizam, fašizam, Izdavački centar Komunist, Beograd, 1978, str. 99. Daleko od toga da ovaj momenat može da u bilo kom ozbiljnijem smislu objasni čitav kontekst nastanka fašističkih pokreta, ovde ga ističemo samo s obzirom na usku problematiku koja je u nekom smislu karakteristična za svaku posleratnu situaciju. Žak Lakan će, nakon završetka Drugog svetskog rata i svog boravka u Velikoj Britaniji, u jednom predavanju čak tvrditi da „pobeda u ratu“ uveliko zavisi i od rada psihijatara i terapeuta na saniranju ratnih neuroza. Hvaleći rad Vilfreda Biona i drugih engleskih analitičara koji su organizovali grupne terapije ratnih veterana ukazaće na put ratne psihoanalize koji prekoračuje granice individualne terapije upravo zato što problemi nastali u kolektivnom okviru rata zahtevaju da budu adresirani u obliku grupe i grupne dinamike. Lacan, J., British Psychiatry and the War, dostupno ovde. Valja ovde pomenuti i problematiku ratnih neuroza među učesnicima NOB-a koja je dobro dokumentovana: Klajn, H., Ratna neuroza Jugoslovena, Tersit, Beograd, 1995. Kada su u pitanju veterani iz ratova 90-ih godina na ovim prostorima, sa sličnim problemima su verovatno mnogi već na neki način, što kroz lična iskustva što posredstvom iskustava poznanika, imali prilike da se upoznaju.
6. Slična je situacija i kada je u pitanju njegova prva, ništa manje čuvena, knjiga Crna koža, bele maske. Iako se sve vreme bavi crnim subjektom i njegovim iskustvom u belačkom svetu, iako je naglasak na psihološkim pitanjima mnogo izraženiji, poglavlje o psihopatologiji dolazi nakon rasprava o društvenom pozicioniranju crnog čoveka, njegovom „proživljenom iskustvu“ itd. Još u Uvodu Fanon dopunjuje Frojdov pristup onime što naziva sociogenezom: „Reagujući protiv konstitucionalističke tendencije s kraja XIX veka, Frojd je, pomoću psihoanalize, tražio da se individualni faktor uzme u obzir. Filogenetsku tezu zamenio je ontogenetskom perspektivom. Videćemo da otuđenost crnog čoveka nije individualno pitanje. Pored filogeneze i ontogeneze postoji i sociogeneza. […] recimo da se ovde radi o sociodijagnozi.“ Fanon, F., Crna koža, bele maske, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2015, str. 28 (kurziv naš). Vidi i: Volerstin, I., Čitati Fanona u XXI veku (Slobodni Filozofski, Oktobar, 2024).
7. Fanon, F., Prezreni na svijetu, str. 153.
8. Benjamin, W., Iskustvo i siromaštvo, Anarhistička biblioteka (2016). „[I]skustvo je izgubilo na vrednosti, i to u onoj generaciji koja je između 1914–1918. morala da prođe kroz jedno od najstrašnijih iskustava u svetskoj istoriji. Možda to i nije tako čudno kao što izgleda. Nisu li još tada mnogi primetili da su ljudi koji su se vraćali s fronta bili ćutljivi? Ne bogatiji već siromašniji u prenosivom iskustvu?“
9. Up. Frojd, S., „S one strane principa zadovoljstva“ u: Psihologija mase i analiza ega: izabrani spisi, Fedon, Beograd, 2006, str. 12-13, 36. Konkretno, Frojd navodi da „istovremena gruba fizička povreda izazvana traumom smanjuje mogućnost nastanka neuroze“ usled oslobađanja određene količine libidinalne energije i njenog „vezivanja“. Ova, na prvi pogled, paradoksalna situacija ostala je predmet rasprave među psihoanalitičarima. Jedno od potencijalnih objašnjenja ide u pravcu toga da ranjavanje – svojevrsno materijalno opipljivo upisivanje rata u telo vojnika – uspostavlja neku vrstu samerljivosti između iskustva i svedočanstva, čini to (ne)iskustvo komenzurabilnim, te zatvara mogućnost neurotičnog specifičnog ponavljanja traume.
10. Fanon, F., Prezreni na svijetu, str. 153 i dalje,
11. Fanon, F., Isto, str. 157-160.
12. Metafora koja se u Izrealu koristila za povremene napade izraleske vojske na Palestince i Palestinke u pojasu Gaze, kao i na njihovu infrastrukturu, zarad „osiguranja perioda mira“ i „degradiranja neprijateljskih sposobnosti“ kako su naveli autori te metafore u originalnom članku.
13. Fanon, F., Prezreni na svijetu, str. 168 (f) – kurziv naš.
14. He got out of Gaza, but Gaza did not get out of him’: Israeli soldiers returning from war struggle with trauma and suicide, CNN World (Oktobar, 2024).
15. Posttraumatski stresni poremećaj [Post-traumatic stress disorder].
16. Slične izjave nalazimo u izveštaju UNRWA-e: Mental Health and Psychosocial Support (MHPSS) in Gaza.Analysis After 300 Days of War, dostupno ovde. Izveštaj posebno naglašava učestalost psihičkih problema kod dece u Gazi.