„Kada dete uđe u školu i kada počne nastava, dete ostavlja mobilni telefon i uzima ga tek po završetku časova. Nema korišćenja telefona ni na odmorima, osim izuzetka dece kojoj taj telefon služi zbog njihovog zdravstvenog stanja i specifičnosti njihovih bolesti, naravno to podrazumeva adekvatnu lekarsku dokumentciju“, kazao je Pašalić, a prenosi agencija FoNet.
On je naveo da bi u svim ostalim slučajevima nastavnici bili zaduženi za komunikaciju sa roditeljima, ukoliko je to neophodno.
„To i jeste njhova dužnost i obaveza“, napomenuo je Pašalić, dodajući da bi ista pravila važila i za osnovne i za srednje škole.
Pašalić je kazao da je reč o zakonskom predlogu koji ima veliku podršku, ali i kritike, koje uglavnom stižu baš od onih na koje se odnosi – đaka.
Ombudsman zato do kraja ove nedelje čeka i sve komentare koje na te nove predloge propisa imaju da daju iz Panela mladih savetnika, koji čine upravo sami učenici.
Zaštitnik građana će zakonski predlog predati Skupštini Srbije najkasnije početkom sledeće godine, a kada će se on naći u samoj proceduri i pred poslanicima zavisi od parlamenta i njegovih službi.
Podsećamo, kako je Mašina ranije pisala, ovakva najava dolazi neposredno nakon što je Australija prošle nedelje postala prva zemlja koja je zabranila društvene mreže deci mlađoj od 16 godina.
Takođe, slična mera manjeg obima doneta je i ranije u Srbiji, te podsećamo da je Izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2023. godine uvedena obaveza da sve osnovne i srednje škole propišu upotrebu mobilnog telefona i drugih digitalnih uređaja u prostorijama obrazovnih ustanova, a kao podršku u tom procesu Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja kreirao je smernice koje je trebalo da posluže školama za izradu svojih pravilnika.
Na početku ovog dokumenta objašnjeno je da se pod digitalnim uređajem ne podrazumeva samo mobilni telefon, već i računar, laptop, tablet, tehnologija koja se može nositi (kao što su pametni satovi i slušalice) i drugi uređaji koji mogu da primaju, čuvaju, obrađuju i dele digitalne informacije i da se povežu sa aplikacijama, veb lokacijama i drugim onlajn uslugama.
Smernice propisuju da đacima treba da bude dozvoljeno da ponesu lične uređaje u školu kao mera da se: doprinese njihovoj bezbednosti dok putuju u školu i iz škole; omogući njihovim roditeljima/zakonskim zastupnicima da ih kontaktiraju van školskog vremena; omogući njihovo korišćenje tokom čitavog školskog dana samo za učenike za koje važi izuzeće od školske politike a na osnovu posebnog odobrenja škole.
Takođe, tada je navedeno da učenici u školu donose mobilne telefone na sopstvenu odgovornost i odgovornost roditelja, a njihova upotreba u školi je predviđena isključivo u edukativne svrhe.
Međutim, i mimo gorenavedonog, u praksi obrazovne ustanove nisu uspele da uspostave model kojim bi se korišćenje mobilnih telefona u školama regulisao. Drugim rečima, đaci, barem u većini slučajeva, i dalje koriste pametne telefone na časovima.
Zabrana telefona, a video nadzor na sve strane
S druge strane, kada je regulacija u obrazovnim ustanovama u Srbiji u pitanju, istraživanje BIRN-a je prethodno pokazalo da je video nadzor sa opcijama prepoznavanja lica nabavljen je za najmanje 28 osnovnih i sedam srednjih škola širom zemlje, kao i za jednu predškolsku ustanovu u Beogradu.
Naime, oprema sa mogućnosti prepoznavanja lica namenjena školama, obdaništima i drugim obrazovnim ustanovama nabavljena je u nekoliko gradova širom Srbije – Beogradu, Novoj Pazovi, Paraćinu, Požegi i Staroj Pazovi, od 2015. godine, pisao je tada BIRN.
Osim škola i vrtića, sistemi za video nadzor sa mogućnostima prepoznavanja lica nabavljani su i za studentske domove, ali i za brojna javna mesta, institucije i saobraćajnice u 12 gradova i opština širom Srbije. Najviše ove opreme nabavljano je u Beogradu – između ostalog za Narodnu biblioteku Srbije, pijace, nekoliko parkova i sistem beogradskog prevoza.
S tim u vezi, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić predstavio je u februaru ove godine prvu fazu bezbednosnog projekta kojim su video-nadzorom obuhvaćene beogradske škole i naveo da softver koji se koristi omogućava detektovanje hladnog i vatrenog oružja.
Šapić je u Komandno-bezbednosnom centru rekao da je tim projektom, koji sprovodi grad Beograd, obuhvaćena 261 škola i vrtić koji se nalazi u dvorištima tih škola.
On je rekao da će taj projekat doprineti bezbednosti.
Treba napomenuti da je prikupljanje i obrada biometrijskih podataka, koji se prikupljaju tehnologijama za prepoznavanje lica, zabranjena je u Srbiji, osim u izuzetnim slučajevima, a tada je obavezno prethodno uraditi procenu uticaja na zaštitu podataka o ličnosti.
Uzimajući to u obzir, postavlja se pitanje kako to tačno Pašalić, iliti država, planiraju da Zakonom regulišu upotrebu mobilnih telefona u školama, kada su isti uveliko kršili povodom drugih, mnogo ozbiljnijih stvari – barem u slučaju BIRN-ove priče, za Šapićev projekat i dalje jedino što znamo je da su kamere postavljene radi bezbednosti.
M.B.
