Tako sistemski problemi – siromaštvo, nehumani uslovi rada, ratovi i nebezbednost u državama ‘trećeg sveta’ – postaju ‘kulturni’ problemi, migranti se kolektivno stigmatizuju zbog svoje ‘nekulture’ ili neadaptiranosti na život u lokalnoj sredini. Odgovornost se skida sa globalnih sila, države iz koje strani radnici odlaze i u koju dolaze i eksploatatorske kompanije, a krivac postaje samo jedan – izrabljivani radnik.
Iako ne postoji zvanična precizna statistitka gde se najčešće zapošljavaju strani radnici koji dolaze u Srbiju, u publikaciji „Zapošljavanje i položaj stranih radnika u Srbiji – Deficiti i na tržištu rada i u radnim pravima” navodi se da su oni prevashodno angažovani na teškim fizičkim poslovima – građevinarstvu, industriji i poljoprivredi „gde se radna prava gaze zarad profita”.
A kako, zapravo, izgleda put ‘jeftine radne snage’ od Nepala, Vijetnama ili Kine do izrabljivačke fabrike u Srbiji?
Obećano – neispunjeno
Radnici iz drugih država često u Srbiju dolaze preko agencija koje posreduju između poslodavaca i radnika. Neretko se dešava da se zbog troškova agencije i puta, radnici zadužuju u državi iz koje dolaze. Iako postoje i odgovorne agencije, nisu izuzetak ni one koje pokušavaju da na razne načine finansijski oštete radnike.
Jedan od najpoznatijih primera izrabljivanja u Srbiji je slučaj fabrike Linglong i vijetnamskih radnika. Novinarka porta VOICE otkrila je u kakvim uslovima borave strani radnici angažovani na izgradnji ove kineske kompanije. Oni su bili smešteni u prljavim, hladnim prostorijama bez tople vode, o čemu je i Mašina tada pisala. Iako su neki od radnika pokušali da odu sa tog radnog mesta ili se vrate u svoju zemlju, to nije bilo moguće pošto su im kineski poslodavci oduzeli pasoše, a agencija preko koje su došli u Srbiju prekinula kontakt. Stručnjaci su tada ukazivali na to da ovaj slučaj predstavlja trgovinu ljudima.
Organizacija Astra – Akcija protiv trgovine ljudima objavila je nedavno dokument o radnoj eksploataciji u Srbiji, u kojoj strani radnici svedoče o tome da stvarni uslovi rada značajno odstupaju od onoga što je bilo ugovoreno sa poslodavcem ili agencijom pre dolaska u Srbiju. Neretko se dešava da rade znatno duže od predviđenog vremena, a nije retka praksa ni to da im zarade budu manje od ugovorenih, da kasne ili da ih ne dobiju u celosti.
U izveštaju Astre postoje svedočenja o tome da su radnici trpeli diskriminaciju poslodavaca, pa čak i neke oblike nasilja – psihološko, fizičko i seksualno. Mnogo njih oseća strah od poslodavaca, a ukoliko pokušaju da se obrate institucijama za pomoć, bilo kakva podrška najčešće izostane.
„Sve se to odvija u društvenom kontekstu u kojem stavovi prema migrantima često nisu pozitivni, što dodatno otežava njihov položaj i umanjuje šanse za zaštitu i podršku”, navodi Astra u ovom dokumentu.
Radne migracije kao nužnost i poslodavaca i radnika
Srbiji nedostaje radne snage, zaključuje se u publikaciji „Zapošljavanje i položaj stranih radnika u Srbiji” i to je razlog zašto se angažuje sve više radnika iz inostranstva. Deficit radne snage nastaje, pre svega, zbog depopulacije – negativnog prirodnog priraštaja, ali i zbog emigracije građana Srbije ka razvijenijim zemljama. Neke od oblastima u kojima postoji deficit radne snage su transport i građevinarstvo, zbog čega se strani radnici zapošljavaju upravo u tim sferama.
Dakle – popularni mit da će migranti ‘uzeti’ poslove lokalnom stanovništvu, ne nastaje zbog realnih okolnosti, jer se oni zapošljavaju većinom na deficitarnim radnim pozicijama, već predstavlja refleksiju nesigurnosti koju proizvodi kapitalitički sistem zbog konstantne brige domaćih radnika da će ostati bez posla.
Strani radnici ovde najčešće dolaze „trbuhom za kruhom“, navodi se u pomenutoj publikaciji. Srbija je poželjna destinacija zbog relativno lakog nalaženja posla, pogotovo kada je reč o manuelnim, fizičkim poslovima, ali i zbog svoje geopolitičke pozicije – blizu Zapada. Zbog toga je Srbija neretko samo usputna ili tranzitna stanica radnicima koji stalno zaposlenje žele da potraže u Evropskoj uniji. Deo radnika iz nerazvijenih zemalja ovde dolazi i zbog zarade, koja je, iako niska, veća od one koju mogu da dobiju u svojim zemljama.
Veliki problem u Srbiji, kada je reč o radnim migracijama, predstavlja i izostanak bilo kakvih integrativnih mera. Za većinu radnika se ne organizuje testiranje radnih veština, a ne utvrđuju se ni njihove socijalne, obrazove, kulturne i druge potrebe, zaključuje se u ovoj publikaciji.
Dodatan problem predstavlja getoizacicija stranih radnika, budući da oni neretko, zbog nepoznavanja jezika i socijalnog konteksta, ali i zbog teških i dugotrajnih poslovnih obaveza, nemaju mogućnosti da ostvare kontakte u lokalnoj zajednici.
Kapitalizam opstaje na podeli radnika
Narativi o ‘nasilnim’ migrantima, kojima se podstiču ksenofobija i rasizam u društvu, skreću fokus sa realnih uzroka problema – egzistencijalno uslovljenih, ali ne i integrisanih radnih migracija.
Strani radnici ne dolaze u Srbiju da bi kršili društvene norme ili uzimali lokalnom stanovništvu poslove – dolaze zato što u svojim državama nemaju uslove da zarade novac, prehrane porodicu ili, uopšte, prežive. Srbija nije država blagostanja, ali jeste država jeftine radne snage. Kapital je taj koji u Srbiju dovodi radnike iz još degradiranijih i siromašnih država jer mu je i jeftina radna snaga iz Srbije – skupa.
Time se stvaraju veštačka konkurencija i tenzija između domaće i strane radničke klase, a tome dodatno doprinose medijski i politički diskurs. Incidenti koje viđamo u medijima nisu posledica ‘kulture’ ili ‘nekulture’, već duboke društvene dezintegracije.
D.S.
