Na sastanku je ministarka Đedović Handanović govorila o narednim koracima u vezi sa izradom posebne studije podrške AFD-a razvoju nuklearne energije u Srbiji. Takođe je navela da je Vlada Srbije potpisala sporazum o saradnji sa Elektroprivredom Francuske (EDF) u vezi sa razvojem nuklearne energije.
Na otvorenoj sednici Vlade Srbije krajem januara, predsednik Aleksandar Vučić tvrdio je da Vlada Srbije ima ponude za izgradnju malih modularnih reaktora iz Kine, Japana, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Južne Koreje i Rusije. Prošle nedelje je strani medij Blumberg izvestio da, zbog navodnih planova za izgradnju najmanje četiri nova data-centra, Vučić zagovara izgradnju nuklearnih reaktora.
Ove izjave i poruke koje dolaze iz ministarstva, kao i iz stranih kompanija i medija o implementaciji nuklearne energije u energetski miks Srbije, Aleksić opisuje kao „dimne signale“.
„Pre nekoliko dana predsednik je najavio dolazak predstavnika EDF-a i izgradnju malih modularnih reaktora. To je bilo iznenađenje, jer je ranije u opticaju bila izgradnja reaktora velikog kapaciteta – od 1.000 ili 1.200 megavata, pretpostavljamo, jer su ti dizajni trenutno u ponudi – sa jednom od pet kompanija koje se bave ovom industrijom. A još ranije su ponovo bili u opticaju mali modularni reaktori. Istovremeno, u pregovorima se nalazimo sa kompanijama koje su specijalizovane za izgradnju reaktora velikog kapaciteta“, kaže Aleksić.
Zbog ovog jaza između pregovora i izjava, kao i opšteg nepoverenja prema vlastima, moguće je da će se građani odupirati ovim projektima. „Ukoliko neko misli da će moći da prevari javnost i da će jednog dana biti ‘ćiribu-ćiriba, napravljena nuklearka’, grdno se vara, jer će (legitiman) otpor planuti onog trenutka kada prvi ašov dotakne zemlju“, ističe Aleksić.
Naš sagovornik dodaje da prisustvo stranih firmi dodatno komplikuje pitanje razvoja nuklearne energije u Srbiji, naročito kada je reč o „suverenitetu“ nad energetskim resursima. „Ukoliko se odlučimo za model u kojem strani partner – ko god on bio – ima presudan uticaj na ovu tehnologiju i njenu eksploataciju, kao i jedini raspolaže takozvanim ‘nou-hauom’ i tehničkim kapacitetima za njeno održavanje, onda ‘suverenitet’ leti kroz prozor“, naglašava Aleksić.
Govoreći o samoj tehnologiji koju bi Srbija mogla da razvija, Aleksić za Mašinu kaže da su mali modularni reaktori zasad uglavnom netestirani u praksi, sa vrlo malo operativnih postrojenja. Većina projekata, objašnjava, i dalje se nalazi u fazi dizajna, zbog čega je ozbiljno upitno da li će ova tehnologija uopšte komercijalno zaživeti.
Međutim, Aleksić ukazuje i na značajne prednosti nuklearne energije u transformaciji energetskog miksa.
„Danas je nuklearna energija veoma bezbedna – zapravo, među najbezbednijim izvorima energije. Karbonski otisak joj je praktično nula, a proizvodi izuzetno jeftinu energiju, budući da je cena goriva niska i da se ponovno punjenje vrši tek na svakih nekoliko godina. Iako su nuklearne elektrane skupe u fazi izgradnje, to je delimično pogrešna percepcija: njihov životni vek je izuzetno dug – neke mogu raditi i do sto godina – što znači da je njihova ukupna cena, imajući u vidu trajanje infrastrukture, zapravo relativno niska“, kaže Aleksić.
„Procenjuje se da će potrošnja električne energije u Srbiji rasti, iz ovih ili onih razloga. Da li će to biti zbog najavljenih projekata izgradnje data-centara ili nečeg drugog – nisam siguran – ali rast je neminovan. Čak i da potrošnja ostane na istom nivou, mi ćemo pre ili kasnije morati da ugasimo termoelektrane na ugalj. Oko toga jednostavno nema zaobilaznog puta“, zaključuje Aleksić. Prema njegovim rečima, nuklearna energija velikog kapaciteta može predstavljati rešenje, ali samo ukoliko su građani zaista uključeni u proces donošenja odluka.
A.M.
