Kako je to biti pešak u glavnom gradu, koji je sve više zakrčen ogradama, žardinjerama, stubićima i sličnim preprekama, dok su se pritom i pešački prelazi sa intuitivnih mesta kuda pešaci prolaze godinama, premestili taman dovoljno da možda i ne prave razliku u kolskom saobraćaju a dovoljno da stvaraju frustraciju pešacima? Na istim mestima gde su pešaci uvek prolazilli, poput zebre kod Platoa, sada dežuraju BELI i prate ko nije preboleo stari pešački prelaz.
Autorka Radara je ovaj fenomen nazvala „tarabizacija“ Beograda, podsetivši i da je njegov idejni tvorac gradonačelnik Aleksandar Šapić, koji je navodno pokušao da u Beograd unese „duh svetskih metropola“. To opovrgava Stefan Simić, odbornik Pokreta slobodnih građana (PSG) u Skupštini grada Beograda.
Simić za Mašinu kaže da je ograđivanje centra grada pokazatelj pre svega da vlast ne prati šta su moderni trendovi u svim evropskim metropolama, a to je olakšavanje kretanje pešaka, sve veća upotreba javnog prevoza (dve trećine građana Beča ne koristi automobil, dodaje Simić) i usporavanje i izmeštanje automobilskog saobraćaja.
Razvoj koruptivnog urbanističkog modela
Milica Batričević, sociološkinja i aktivistkinja u Befemu, za Mašinu kaže da svedočimo višegodišnjem razvoju koruptivnog urbanističkog modela u samom centru Beograda, u kome se javni prostor sistematski potiskuje u korist investitorskih interesa.
„Poslednjih decenija grad se infrastrukturno razvija na način koji povećava broj stambenih kvadrata, ali ne prati potrebe ljudi – nedostaju parkovi, trotoari, drveće i prostori koji omogućavaju kvalitetan svakodnevni život građana. Sve to mnogo više pogađa žene jer ređe voze, a češće provde vreme napolju, sa decom“, navodi Batričević.
„Šapić pravi ograđeni autoput kroz Beograd kako bi sebi olakšao dolazak do radnog mesta, i bukvalno možete da pratite trase kojima se on kreće, od kuće do posla, tu ćete naći i ograde i proširene ulice i nove kružne tokove. On je sam sebe proglasio za gradskog urbanistu i ne sluša nikoga, a oni koji su zaposleni da bi se bavili razvojem grada ispunjavaju njegove hirove“, navodi Simić.
Sagovornik Mašine ističe da gradske vlasti ne interesuje niti bezbednost niti estetika.
„Kada na to dodamo i korupciju, odnosno ogromnu ugradnju u sve javne radove, pa i u ograde koje se postavljaju, o čemu sam već govorio ranije, dođemo do toga da nam glavni grad izgleda kao tor za ovce. Ne zanima ih nikakva bezbednost, niti estetski izgled grada, već samo korupcija i krađa“, ocenjuje Simić i dodaje da bi jedna od prvih stvari koje bi uradio, ukoliko bi postao gradonačelnik, bila uklanjanje ovih ograda i otvaranje računa, „da vidimo kome smo i koliko to platili, a svi koji su u tome učestvovali moraće da odgovaraju pred zakonom“, zaključuje Simić.
Prepreke poput kaveza
Ivan Banković, saobraćajni inženjer i predsednik Sindikata „Centar“ – GSP, za Mašinu navodi da se većina ovih prepreka, poput stubića i ograda, postavlja sa namerom da se spreči bahato parkiranje ili pretrčavanje ulice. Ipak, sagovornik Mašine smatra da je to rešavanje posledice, a ne uzroka.
„U prethodne tri godine naročito, gradska vlast je prilagođavala infrastrukturu isključivo automobilima, a kada su shvatili da to nije dovoljno, počeli su da ,ograđuju‘ pešake kako bi zaštitili protok vozila, a ne u cilju veće bezbednosti saobraćaja. Svedok sam da te prepreke često postaju nalik na ,kaveze‘ koji ograničavaju prirodno kretanje ljudi“, kaže Banković.
Predsednik Sindikata „Centar“ – GSP navodi da je pomeranje pešačkih prelaza u većini slučajeva bilo na štetu pešaka, kako bi vozila brže skrenula. Semafori se postavljaju na mestima gde su bili samo pešački prelazi, koji su prilagođeni da automobili imaju apsolutnu prednost i značajno duže crveno svetlo za pešake, ali i samo postavljanje lanaca stvaraju opasne situacije, ističe Banković.
Beograd mora da prestane da tretira pešake kao smetnju u saobraćaju
„Pešaci, vodeći se logikom najkraćeg puta, često preskaču te prepreke, čime se rizik od nezgode zapravo povećava. Takođe, postavljanje žica, žardinjera i ograda smanjuje preglednost, koji zbog ograda teže uočavaju decu ili osobe niskog rasta koje nameravaju da stupe na kolovoz. Ovo su samo neki razlozi zbog kojih je biti pešak u Beogradu danas postao ekstremni sport. Ne smemo zaboraviti sugrađane koji koriste pomagala za kretanje, roditelje sa kolicima ili starije sugrađane, svaki novi stubić ili nelogično postavljena žardinjera predstavljaju nesavladivu barijeru“, navodi Banković.
Rešenje Banković ne vidi u ogradama, već u pametno osmišljenom dizajnu i srazmernosti.
„Savremeni gradovi ne koriste lance i kaveze, već široke trotoare, nivelaciju terena i strateško ozelenjavanje koje prirodno usmerava kretanje. Beograd mora da prestane da tretira pešake kao smetnju u saobraćaju i počne da projektuje ulice po meri čoveka, a ne po meri automobila. Ali za tako nešto je potrebno pitati struku, sve dok se odluke donose u kabinetu gradonačelnika Beograda, sa uverenjem da on najbolje zna o svemu, imaćemo ovakvu situaciju i centar grada ograđen sa svih strana“, zaključuje sagovornik Mašine.
Parkovi – mesta susreta, zajednice i identiteta grada
Još jedan, najekstremniji primer, ograđivanja javnog prostora je tzv. Ćacilend, odnosno Pionirski park koji preko godinu dana nije dostupan svim građankama i građanima Beograda.
Milica Batričević kaže da parkovi predstavljaju jedan od ključnih elemenata identiteta svakog grada i da su kroz istoriju upravo javni parkovi bili mesta susreta, odmora, razmene i zajedništva.
„Oni omogućavaju građanima i posetiocima da borave u prostoru koji nije privatizovan i komercijalizovan, već pripada svima. Parkovi su važan deo urbane demokratije – mesta gde se susreću različite generacije, društvene grupe i iskustva grada. Zatvaranjem i ograničavanjem pristupa javnim prostorima, šalje se poruka da se odluke donose bez učešća građana i da javni interes nije prioritet. Ovakva praksa ukazuje na dublji problem zarobljenih institucija i nedostatka transparentnog upravljanja gradom“, smatra Batričević.
Prema rečima naše sagovornice, paralelno sa ubrzanom i često netransparentnom gradnjom, stvara se utisak da razvoj grada služi uskom krugu privilegovanih aktera, dok potrebe građana ostaju po strani.
„Grad po meri ljudi podrazumeva dostupne parkove, bezbedne trotoare, zelenilo i prostore koji podstiču zajednicu, solidarnost i kvalitet života. Javni prostor nije luksuz – on je osnovni preduslov zdravog i održivog društva“, zaključuje Batričević.
A.G.A.
