Jedna od glavnih poruka predstave jeste neadekvatno delovanje institucija u periodu kada nasilje može biti sprečeno. „Poslednja“ promišlja i ulogu medija – jezik kojim se umanjuje krivica počinilaca, naslovi koji senzacionalizuju smrt žena i doprinose društvenoj ravnodušnosti. Do sada je igrana u Prizrenu, Gračanici, Srebrenici i Tuzli.
Rediteljka Selena Ristić prethodno je režirala i predstavu „Nisam prijavila“, posvećenu nasilju nad ženama. Za Mašinu je rekla da je svoju aktivističku karijeru započela pred ratove 90-ih. Poreklom je iz Zaječara, gde, kako navodi, više nije dobrodošla zbog sukoba sa lokalnom vlašću i tadašnjim gradonačelnikom.
„Smatram da mi svi na Balkanu imamo isti problem – kulturu ćutanja i patrijarhat koji se prepliće s nacionalizmom. Taj porast nacionalizma je strašan i upravo dovodi do svega ovoga. Zato sam želela da pokažemo da sve devojke, gde god žive, imaju isti problem, i da se s njim nose na različite načine“, rekla je Ristić o inspiraciji predstave.
Fatima Karajčić, studentkinja produkcije na Akademiji dramskih umetnosti u Tuzli, istakla je koliko je predstava ujedinila devojke iz regiona: „Ja sam se posebno iznenadila tome što djevojke sa Kosova, djevojke iz Srbije i nas tri iz Bosne, mnogo lijepo sarađujemo.“
Govoreći o situaciji u Bosni, Karajčić je dodala da postoje razlike između Federacije i Republike Srpske: „Kod nas u Federaciji je donesen zakon o femicidu. Međutim, u Republici Srpskoj nema tog zakona nego se govori o tome kako je čovjek ubio ženu iz ljubavi, dok je u Federaciji ubio je iz mržnje.“
Nakon predstave održana je diskusija sa javnom tužiteljkom Gorjanom Mirčić Čaluković o zakonima i njihovoj primeni. Čaluković je istakla da bi, kada bi mogla, kažnjavala tužioce koji ne koriste sve mogućnosti zakonodavstva Srbije u slučajevima nasilja nad ženama.
Anica Radosavljević, studentkinja i učesnica studentske blokade na Fakultetu veterinarske medicine, naglasila je da predstava jasno poručuje institucijama da se hitno pozabave femicidom: „Vrlo često postane prekasno da se spasi život zbog previše komplikovanih procedura.“
Ristić smatra da su ključni mentalitet i edukacija: „Ko je rešio da ubije, on će ubiti. Koliko je zakon o femicidu moćan da to zaustavi? Smatram da nije, ukoliko se ne promeni mentalitet.“
O emotivnoj snazi predstave govori i reakcija publike, koja je aplaudirala nekoliko minuta nakon završetka. Iako se delovi izvode na različitim jezicima, Ristić veruje da to ne umanjuje poruku: „U početku sam mislila da treba titl, ali sam na probama shvatila da nije potreban – najvažnije je da devojke prenesu emociju, a publika to zna da pročita.“
Publika se snažno poistovećuje sa glumicama, jer i same glumice duboko doživljavaju iskustva žena o kojima igraju. „Stvarno dođe kao psihoterapija. Toliko se izigram i uživim, poistovetimo se sa ženama koje su preživele nasilje, ili, u ovom slučaju, sa onima koje su stradale“, rekla je Radosavljević.
„Nakon svakog nastupa, barem pet do deset žena ili djevojaka nam priđe i kaže hvala ti što si mi otvorila oči. Ili hvala ti što si pokazala ono što ja ne smijem da kažem. Tako da mislim da je ovo predstava koja je urodila plodom“ zaključila je Karajčić.
A.M.
