Iako je država reagovala relativno brzo i usvojila obiman set mera, one su, kako ističe Stojanović, pre svega imale karakter stabilizacije situacije nakon krize. On za Mašinu objašnjava da je cilj analize bio da se, sa vremenskim odmakom, sagledaju dometi tih mera, od toga kako su osmišljene, kako su komunicirane do toga da li su dale konkretne rezultate.
„Naša ideja je bila da napravimo analizu mera koje je država usvojila i da vidimo na koji način su te mere bile predstavljene, koje su rezultate dale i da li su uopšte dale neke rezultate“, kaže Stojanović.
Prema njegovim rečima, država jeste reagovala odlučno i obiman set mera je usvojen, ali su one uglavnom imale kratkoročni karakter. „Mere su donesene pre svega kao stabilizacioni odgovor na akutnu krizu, a ne kao transformativni model koji treba da se integriše u dugoročne politike prevencije nasilja ili kontrole oružja“, ističe on.
Drugim rečima, umesto da posluže kao temelj za sistemske promene, mere su ostale u okvirima hitnog odgovora na krizu, bez jasne strategije kako da se dugoročno smanji rizik od sličnih tragedija. Istraživanje pokazuje i da je najveći deo mera bio fokusiran na bezbednosni aspekt, dok su druge dimenzije problema ostale u drugom planu.
„Većina mera koje je država usvojila bile su bezbednosne. Skoro da nije bilo mera koje su u javnom narativu komunicirane kao javno zdravstvene ili usmerene na mentalno zdravlje, oporavak i psihološku podršku“, navodi Stojanović.
Iako su određeni oblici psihološke pomoći postojali – posebno za učenike i roditelje pogođene tragedijom u „Ribnikaru“, oni nisu bili deo sistemskog i dugoročnog pristupa.
Analiza je sprovedena kroz takozvani sekuritizujući teorijski okvir, koji ukazuje na to da je država problem nasilja i oružja dominantno posmatrala kao pitanje bezbednosti, a ne kao kompleksan društveni i javnozdravstveni izazov.
Bez evaluacije nema ni odgovornosti
Jedan od ključnih nalaza istraživanja odnosi se na izostanak sistemske evaluacije uvedenih mera. Bez jasnih pokazatelja i javno dostupnih podataka, nije moguće proceniti njihov stvarni efekat.
„Ne postoje javno dostupni izveštaji o efikasnosti tih mera, tako da mi uopšte ne možemo da govorimo o njihovoj uspešnosti“, upozorava Stojanović.
On naglašava da bi svaka javna politika morala da ima jasno definisane indikatore uspeha. „Potrebno je upravljanje zasnovano na podacima – da za svaku meru znamo koji su indikatori i kako ćemo ih meriti, jer kako drugačije možemo znati da li je nešto uspešno ili nije“, dodaje.
Kao najvidljiviju meru, istraživanje izdvaja kampanju za predaju oružja, koja je dala određene rezultate u prikupljanju velikog broja komada naoružanja. Međutim, problem je što ta akcija nije postala deo šire strategije.
„Kampanja za predaju oružja ne treba da bude izolovan mehanizam, već mora da bude integrisana u održive politike i prevenciju rizika od zloupotrebe oružja“, kaže Stojanović.
On takođe problematizuje fokus mera, navodeći da su često bile usmerene na legalne vlasnike oružja.
„Postavlja se pitanje zbog čega su u većini mera targetirani upravo oni koji poštuju zakon, odnosno legalni vlasnici oružja, i šta je zapravo bio cilj – da se sistemski smanji rizik ili da se pokaže da je nešto urađeno“, dodaje.
Škole bez sistemske podrške
Kada je reč o obrazovnom sistemu, Stojanović ističe da mere poput uvođenja školskih policajaca mogu biti korisne, ali ne i dovoljne.
„Uvođenje školskih policajaca jeste važna mera, ali ne nužno i najvažnija. Ona mora da bude deo šireg sistema koji uključuje preventivne, obrazovne i sociološke pristupe“, objašnjava.
Ključni problem, kako navodi, jeste nedostatak kapaciteta za sprovođenje postojećih politika. „Ministarstvo prosvete ima određene protokole koji su prilično korektni, ali je pitanje njihove implementacije. Za to su potrebni ljudi i resursi“, kaže on.
Poseban segment istraživanja odnosi se na izostanak sistemske podrške onima koji su preživeli tragedije, ali nose dugoročne posledice. „Često se govori o počiniocima ili o žrtvama, ali se zaboravljaju ljudi koji su ranjeni ili koji trpe dugoročne psihološke posledice“, upozorava Stojanović.
On dodaje da Srbija nema razvijen mehanizam za postkriznu psihosocijalnu podršku.
„Nedostaje sistemski odgovor koji bi obuhvatio sve pogođene – ne samo direktne žrtve, već i njihove porodice, zajednicu i sve koji su pretrpeli traumu.“
Institucije reaguju, ali bez kontinuiteta
Istraživanje ukazuje i na problem formiranja tela i radnih grupa nakon krize, bez jasnog uvida u njihove rezultate. „Formiraju se saveti i radne grupe, ali ne vidimo koji su njihovi konkretni dometi. Nedostaje kontinuitet i jasno definisan protokol postupanja koji bi bio deo održive politike“, navodi Stojanović.
Na kraju, zaključak i preporuke istraživanja su da Srbija mora da pređe sa ad hoc, kriznog upravljanja na dugoročne i integrisane javne politike.
„Ovo nije problem koji može da se reši jednom merom ili jednom kampanjom. Potrebno je sistemsko delovanje, zasnovano na podacima, koje uključuje bezbednosni, obrazovni, socijalni i zdravstveni aspekt“, zaključuje Stojanović.
A.Đ.
