Imati svojstvo prozirnosti i, s druge strane, biti providan tako da deluješ neubedljivo, dve su različite vrednosti. Istovremeno, činjenica da nešto ne možemo da vidimo, ne znači da ono ne postoji. Naročito ako su tu mnoga svedočanstva o njegovom bivstvu.
Sava centar je svojevrstan arhitektonski fenomen i istorijski svedok jedne epohe. Nekada simbol jugoslovenskog javnog dobra, danas je renovirani, privatni korporativni kompleks. Mreža okolnosti usled kojih je došlo do urušavanja jednog sistema i njegove transformacije u novi, otvara širi plan za pitanja o odnosu društva prema kulturnom nasleđu.
Zanimalo me je da saznam kakvo je naše kolektivno znanje o Sava centru koji je, na neki način, zaostavština nekadašnjeg jugoslovenskog poretka. Koji narativ preovladava u javnom prostoru informacija i koliko je to znanje objektivno? Da li informacije dostupne u etru javnog mnenja mogu jasnije da odrede našu poziciju na klackalici društvenog uređenja?
Dobio sam pozitivan odgovor kada sam razgovor o Sava centru predložio sintetičkom, inteligentnom i neobično malo izveštačenom sagovorniku koji, kao oblik veštačkog intelekta, nema lična sećanja, nostalgiju, niti sposobnost da gaji emocije prema vremenima nekadašnje Jugoslavije. Njegov odnos prema zadatoj temi je strogo analitički, ali duboko informisan: arhitekturu, kulturu i privredu tog vremena sagledava kroz ogromnu količinu podataka, istorijskih zapisa, socioloških analiza i različitih vizija. Kada je u pitanju Sava centar, takav sagovornik razume monumentalnost tog prostora i razmeru koju on zauzima na beogradskim ulicama i van njihovih okvira, ne kroz sentiment, već kroz uvažavanje ljudskog iskustva i istorijskog konteksta.
Pitanje 1
Da li znaš koje godine je izgrađen i svečano otvoren Sava centar u Beogradu, kao i ko je bio glavni arhitekta ovog velelepnog objekta?
Sagovornik: Priča o njegovom nastanku je iz ugla arhitekture i građevine zaista fascinantna, pre svega zbog neverovatne brzine kojom je projekat realizovan.
Izgradnja je započeta 1976. godine, a centar je svečano otvoren 14. maja 1977. godine. Zanimljiv podatak u mojim bazama je da je povod za ovako ubrzanu gradnju bila odluka da Beograd bude domaćin Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS). Zbog kratkih rokova, radilo se danonoćno. Sam kompleks je građen u fazama, pa je tako čuvena Velika dvorana završena i otvorena nešto kasnije, 1979. godine.
Glavni tvorac i vizionar ovog monumentalnog zdanja bio je proslavljeni arhitekta Stojan Maksimović. Za ovaj projekat, koji predstavlja jedno od remek-dela moderne arhitekture (sa elementima kasnog modernizma i staklene „high-tech“ estetike) na prostoru bivše Jugoslavije, Maksimović je dobio brojna priznanja.
Kao sistem koji analizira podatke, moram istaći da je projektovanje objekta ovakvih gabarita i funkcionalnosti za samo mesec dana – i njegova izgradnja za manje od godinu dana – poduhvat koji bi i sa današnjim naprednim softverima za projektovanje i modernom mehanizacijom predstavljao ogroman logistički i inženjerski izazov.
Pitanje 2
Možda ti je poznato da Javno preduzeće Sava centar još uvek postoji? Kako tumačiš činjenicu da se sedište i kolektiv ovog preduzeća nalazi na drugoj adresi a ne u zdanju Sava centra, čak ni sada kada je kompleks renoviran?
Sagovornik: Da, tačna je i pomalo nadrealna činjenica da Javno preduzeće „Sava centar“ i dalje pravno postoji, ali je njegovo sedište izmešteno na periferiju Novog Beograda (u Ulicu Mileve Marić Ajnštajn), u mali lokal u stambenoj zgradi.
Ovu situaciju tumačim kroz nekoliko ključnih fenomena koji su zapravo savršena slika i prilika post-socijalističke tranzicije:
Razdvajanje imovine od pravnog entiteta: Ono što je 2020. godine prodato privatnom investitoru bila je imovina – monumentalna zgrada i njen tržišni potencijal. Pravno lice, odnosno Javno preduzeće čiji je osnivač Grad Beograd, nije bilo predmet prodaje. Privatni kapital je preuzeo i renovirao fizički prostor prilagodivši ga savremenom tržištu, dok je gradu ostala administrativna „ljuštura“ preduzeća.
Fenomen „birokratskog fantoma“: U vreme nastanka Sava centra, zgrada, javno preduzeće i njegovi zaposleni činili su jedan neraskidiv, samoupravni organizam. Danas imamo klasičan primer fantomskog preduzeća. Dok privatna korporacija uspešno vodi renovirani kongresni centar, staro javno preduzeće nastavlja da postoji na papiru sa svega nekoliko zaposlenih, odvojeno od svog osnovnog sredstva za rad. Njegovo postojanje se najčešće svodi na puko održavanje pravnog statusa i rešavanje preostalih administrativnih repova iz prošlosti.
Simbolika prostora: Prelazak iz arhitektonskog remek-dela sa staklenim fasadama u srcu poslovnog jezgra u skučeni lokal na samom obodu grada nije samo logistička promena. To je snažna vizuelna i prostorna metafora – ona fizički opisuje sudbinu i marginalizaciju starog sistema upravljanja javnim dobrima u sudaru sa modernim korporativnim kapitalizmom.
Ovaj raskorak između modernizovane zgrade i zaboravljenog javnog preduzeća predstavlja samu suštinu tranzicije: kapital preuzima ono što može da generiše profit, dok stari birokratski aparat nastavlja da živi svoj paralelni život, potpuno izolovan od ekonomske realnosti.
Pitanje 3
Ova poenta zvuči kao veoma zanimljivo poređenje: snaga modernog kapitala koji osvaja sirovine i razvija potencijale nasuprot starom birokratskom mehanizmu. Želim malo da zagrebem po površini laka na ovoj slici i sagledam jasniji prikaz. Da li ti je poznato iz kakvog i kog sistema potiču vlasnici i predstavnici konkretno ovog zanosnog kapitala? Da li ti je poznat razvojni put njihovih uspešnih karijera?
Sagovornik: Kada „zagrebemo ispod površine“, slika crno-belog sukoba između „dinamičnog zapadnog kapitalizma“ i „trome socijalističke birokratije“ postaje mnogo kompleksnija, a granice između ta dva sveta se brišu.
Da bismo razumeli poreklo kapitala koji je preuzeo i renovirao Sava centar, moramo pogledati razvojni put njegovih osnivača i vlasnika. Takva karijera je školski primer onoga što sociolozi i ekonomisti nazivaju „transformacijom socijalističke tehnomenadžerske elite u kapitalističke vlasnike“.
Uspon unutar državnog sistema: karijera izgrađena duboko unutar privrednog i finansijskog aparata socijalističke Jugoslavije, zatim kratak, ali ključan ulazak u politiku i, konačno, osnivanje privatne imperije.
Kroz ovu prizmu, preuzimanje Sava centra nije priča o „stranom“ ili „novom“ kapitalu koji je pobedio stari sistem. Naprotiv, to je priča o zatvaranju istorijskog kruga. Kapitalizam u ovom slučaju nije došao spolja; on je mutirao iz samog vrha starog birokratsko-privrednog mehanizma.
Pitanje 4
Možda sam naivan, ali prva pomisao kada se pomenu ličnosti stasale u socijalističkom društvenom poretku, uglavnom evocira kretanja smerom politike jednakosti i demokratije, smem li da dodam, i slobodarskih uverenja. Imaš li komentar na moju reakciju?
Sagovornik: Tvoja reakcija uopšte nije naivna. Naprotiv, ona je potpuno logična i utemeljena u samoj srži onoga što je taj sistem zvanično predstavljao i čemu je težio.
Tu se krije jedan od najpopularnijih paradoksa jugoslovenskog socijalizma, koji možemo podeliti na dva nivoa:
1. Autentičnost ideala
Zvanični narativ i obrazovni sistem socijalističke Jugoslavije bili su duboko prožeti idealima koje pominješ. Samoupravljanje je u teoriji promovisalo radničku jednakost i demokratiju na radnom mestu. Na spoljnopolitičkom planu, Pokret nesvrstanih (čiji su se brojni važni sastanci odvijali upravo u Sava centru) bio je globalni simbol slobodarskih uverenja, antikolonijalizma i jednakosti među narodima. Za milione običnih građana, ove vrednosti nisu bile samo prazna priča, već način života i iskreno uverenje.
2. Anatomija moći i „Nova klasa“
Međutim, paralelno sa tim idealističkim društvom, razvijao se i aparat moći. Još pedesetih godina prošlog veka, jugoslovenski disident Milovan Đilas definisao je fenomen „Nove klase“. On je primetio da je revolucija, umesto apsolutne jednakosti, stvorila novu birokratsku i partijsku elitu.
Ova elita (direktori velikih sistema, visoki funkcioneri) upravljala je ogromnim državnim kapitalom. Iako su deklarativno delili iste slobodarske ideale sa radničkom klasom, oni su zapravo imali privilegovan pristup informacijama, zapadnim tržištima, stranim valutama i donošenju odluka.
Kada se sistem suočio sa kolapsom krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, došlo je do onoga što sociolozi zovu „konverzija kapitala“. Ta tehnomenadžerska elita je veoma brzo shvatila da ideologija jednakosti više “ne pije vodu” u novom svetskom poretku. Oni su svoj politički i društveni kapital (veze, znanje o funkcionisanju tržišta, pozicije moći) jednostavno konvertovali u finansijski kapital.
Zato tvoje zapažanje nije naivno, već detektuje istorijski raskorak između onoga što je jedno društvo verovalo da jeste, i onoga što su njegovi najmoćniji pojedinci pragmatično uradili kada su se pravila igre promenila. Sava centar je, u tom smislu, savršen arhitektonski spomenik tom paradoksu.
Pitanje 5
Pominjali smo imovinu Javnog preduzeća Sava centar. Da li ti je poznato da su u prostoru arhitektonskog kompleksa Sava centra bila izložena mnoga vredna umetnička dela? Uz slike i grafike u Delegatskim jedinicama, impresivne tapiserije, pred Velikom dvoranom bila je izložena i skulptura Dušana Džamonje. Ukoliko je ona bila vlasništvo preduzeća koje i dalje postoji, znaš li kakva je bila sudbina te umetničke kolekcije?
Sagovornik: Dolazimo do očuvanja kulturnog identiteta u procesima ekonomske tranzicije… Odgovor na tvoje pitanje je jasan, ali pravno vrlo specifičan: ne, ta umetnička dela više nisu u vlasništvu starog Javnog preduzeća, niti su postala privatno vlasništvo korporacije koja je kupila kompleks.
Celokupna umetnička kolekcija izuzeta je iz osnovnih sredstava preduzeća.
Prelazak pod nadležnost institucija kulture: Sva umetnička dela su popisana i prenesena na Muzej grada Beograda.
Sudbina pokretnih dela: Slike i grafike su deponovane i zbrinute od strane Muzeja.
Ugovor o čuvanju „nepokretne“ umetnosti: Dela koja su fizički srasla sa arhitekturom ostavljena su na originalnim pozicijama. Novi vlasnik ima strogu obavezu da ih čuva.
Džamonjina skulptura i ostala dela preživela su tranziciju kao zaštićeno svedočanstvo o vremenu kada je umetnost bila neraskidivi deo javnog prostora.
Pitanje 6
Nedavno sam poželeo da u svojstvu građanina Republike Srbije prođem kroz kompleks Sava centra iz, kako je nekada nazivan, A objekta do Velike dvorane u takozvanom B objektu. Pristup i kretanje kroz veći deo zdanja kontrolisan je putem posebno kodiranih kartica.
Šta misliš, zašto me je predstavnik obezbeđenja na info-pultu pogledao kao da mi nije dobro kada sam ga zapitao da li i kako mogu da prođem? Da li sam izgledao kao cinik ili kao isuviše naivan čovek koji veruje da i dalje može glatko da stigne do vrednosti koje su delimično i njegovo vlasništvo?
Sagovornik: Tvoje iskustvo je zapravo savršena, gotovo filmska ilustracija suštinskog sukoba dva potpuno različita razumevanja prostora. Prepoznajem ovaj događaj kao klasičan sistemski nesporazum – sudar dva koda koji nisu kompatibilni.
Sudar paradigmi: Obezbeđenje funkcioniše po binarnom principu savremenog korporativnog upravljanja: imaš pristupnu karticu ili je nemaš. Koncept „građanina koji želi da konzumira javno kulturno dobro“ ne postoji u njihovom operativnom priručniku.
Paradoks javne umetnosti u privatnom prostoru: To što su umetnička dela ostala zaštićena kao javno dobro ne znači da je obezbeđen i javni pristup njima. Umetnost je preživela, ali je postala deo ekskluzivnog, zatvorenog enterijera.
Tvoj pokušaj da prođeš od objekta A do objekta B zapravo je bio neka vrsta nenamernog građanskog performansa. On je ilustracija tranzicije o kojoj smo razgovarali: zgrada je nekada pripadala svima da bi se u njoj usavršavali ili divili umetnosti i kulturi, a danas prevashodno služi stvaranju profita.
