Osvrćući se na trenutni problem Beogradskog sajma knjiga, odnosno bojkota nemalog broja izdavača istog, Atanacković u emisiji Šira slika podseća da u prošlosti, na nekim manjim primerima, često nije bilo solidarnosti među piscima u Srbiji. Međutim, kako dodaje, ovogodišnja situacija oko Sajma knjiga jednako pogađa sve aktere, te je problem sam po sebi ogroman.
„Problem oko otkupa knjiga je rezultirao time da većini izdavača sam otkup bude potpuno onemogućen, između ostalog i zato što je jedna neobrazovana budala smislila da se otkupom mogu obuhvatiti samo knjige koje su štampane na ćirilici. I to je prosto jedan anticivilizacijski, možda i jedan od najozbiljnijih udara na srpsku kulturu. Ne samo u pogledu materijalne štete, već i time što je jedan princip neviđene gluposti postao zvaničan. Praktično je zabranjeno jedno srpsko pismo, jedno od dva ravnopravna pisma kojima se srpski jezik služi“, rekao je Atanacković.
Uzimajući to u obzir, sagovornik Mašine aktuelnu situaciju u vezi Sajma knjiga vezuje za korupciju u državi koja je, kako kaže, osnovna i jedina delatnost ovog režima. Kako dodaje, korupcija se lakše odvija u situacijama opšte zaglupljenosti, zbunjenosti.
„A i samom režimu to ne pada teško, jer se u zaglupljenosti oni osećaju kao svoj na svome“, kazao je Atanacković.
Što se tiče budućnosti Sajma knjiga, Atanacković napominje da je u Srbiji teško prognozirati budućnost bilo koje kulturne institucije, manifestacije i festivala. Kako kaže, u ovoj državi kultura ne znači ništa, kao što ne znače ništa ni naši životi.
„Jednostavno, moramo da se suočimo s time da živimo u državi uzurpatora koji je, recimo, pokazao spremnost da uništi univerzitete i škole. Jednostavno, ovaj režim elementarne obrazovne čini nemogućim i nesnosnim“, ocenjuje Atanacković.
Sve se svodi na korupciju
Kao odgovor na takvo postupanje vlasti, sagovornik Mašine smatra da su jedine opcije ili aktivan fizički otpor ili bojkot svega – ili i jedno i drugo.
„Za vladavinu prava u Srbiji, kao i za bilo šta drugo, poput održavanja sajma knjiga ili normalno funkcionisanje univerziteta, neophodno je da bi se ovaj režim sruši. Od toga, plašim se, zavisi i naše preživaljavanje, u jednom veoma bazičnom, elementarnom smislu. I u to nema nikakve sumnje. Mi kao ljudi treba da budemo odgovorni za sopstvenu kulturu, mi treba da sprovodimo čin blokade, zatvaranja i dovođenja praktično svega u situaciju jednog potpunog zaustavljanja. To je po mojem mišljenju jedini put, iako znam da se dobar deo javnosti sa time ne slaže“, objašnjava Atanacković.
U tom pogledu, on napominje da, suštinski, ovu vlast kultura naprosto ne zanima.
„Njihovo fantaziranje o kulturnim industrijama, ideje o tome šta je komercijalno, šta nije, to su samo pojavni oblici i šeme za dalju pljačku i tu je svaka dublja analiza nepotrebna. Jednostavno, stvari treba nekada i pojednostaviti“, ocenjuje Atanacković.
Atanacković ukazuje da na nekim ključnim mestima u društvu, pre svega na opozicioni deo javnosti, nije došlo do razumevanja, odnosno političke procene da je zaustavljanje kriminalnih gradilišta jedna ključna politička borba.
„Po mojem mišljenju to jeste prioritet, jer se pljačka režima najvećim delom i događa kroz sumanute građevinske projekte, kroz rušenja svega što za nas predstavlja vrednost i što daje ovom gradu i gradovima smisao. Sva ta njihova gradnja i rušenje u sebi nosi jedan vrlo sveobuhvatan problem, u koje spada brisanje sećanja, zloupotreba ogromnih količina javnog novca, zaduživanje generacija, bogaćenje kriminalne kaste, naposletku i paralisanje grada“, rekao je Atanacković.
Osvrćući se na izložbu EXPO 2027, Atanacković smatra da postoji značajna ekonomska nota u vezi tog projekta, odnosno da će isti generacije i generacije u Srbiji baciti u dužničko ropstvo.
„Mi govorimo o nekim desetinama milijardi evra, što je po svoj prilici jedino što aktuelni režim još uvek drži u zemlji i razlog zbog koga nisu uhvatili tutanj privatnim avionima. Zato što hoće da završe taj posao koji su sebi zacrtali kao ključni, a on to jeste. I na nama je sada da u ovom trenutku reagujemo i onemogućimo održavanja jedne takve manifestacije. Sada postoji i dodatno interesovanje Evrope, odnosno imamo jedan drugačiji nadzor i drugačije poruke, te bi nam Brisel mogao itekako biti saveznik“, izjavio je Atanacković u emisiji Šira slika.
Umetnost je, sama po sebi, javni interes
Za kraj, upitan o tome da li je moguće razdvojiti umetničko delovanje od političkog i aktivističkog angažmana, Atanacković je mišljenja da je svako ko ima pristup medijima, a zahvaljujući prirodi posla kojim se bavi, dužan da to pretoči u jedan angažovan pristup, odnosno za slanje poruka koje su u ovom trenutku važne za jedno društvo.
„Za mene bi teško bilo zaista razdvojiti te stvari, a bilo bi i nepraktično. Ja sam se oduvek bavio stvarima koje su bile u nekom smislu raznorodne, a zapravo veoma povezane. E sad, da li je to moguće nekome, ja to ne znam. Meni se nikad nije činilo da bi javni angažman mogao da izostane ako je neko već sebi zadao tu obavezu da postavlja pitanja. Naposletku, umetnost je upravo to, postavljanje pitanja o društvu i vremenu u kojem živimo. I ono se javlja kao nešto što je neminovno, nešto što je neophodno. Umetnost koja to ne čini, po mojem mišljenju, nije umetnost, već svojevrsni dekor. U tom smislu, umetnost je sama po sebi javni interes. Prosto, zapitanost kao takva je ključna u borbi protiv stereotipa, populizma, nacionalizma. Zapitanost dolazi iz potrebe suočavanja sa nečim što neko zahteva da se s time ne suočavamo. I upravo je u ovom trenutku ključni problem taj što se ne postavljaju pitanja“, zaključuje Atanacković.
M.B.
