Dok protesti i politički skupovi i dalje često pune ulice širom Srbije, žene koje sa njih izveštavaju ili učestvuju suočavaju se sa različitim oblicima pritisaka – od guranja i sprečavanja u radu do pretnji i javnih kampanja diskreditacije. Njihova iskustva otvaraju pitanje bezbednosti i položaja žena u javnom i političkom životu.
Novinarka Mašine Darija Stjepić kaže da se već godinama govori o represiji nad novinarima i novinarkama, ali da je prošla godina, po njenom subjektivnom osećaju, bila vrhunac u tome.
„Naravno, razlog za to jeste i to što je bilo dosta situacija u kojima su novinari bili u bliskom kontaktu sa policijom. To su različiti rizični protesti, mitinzi Srpske napredne stranke, tako da sigurna da je i zbog toga zapravo povećan taj broj slučajeva napada na novinarke. Moj utisak je da ono što smo prošle godine nekako videli na ulici, čemu smo svedočili i šta smo doživeli jeste da policija više da gotovo i ne pravi razliku između novinara i demonstranata“, dodaje Stjepić.
Nakon više razgovora sa kolegama i utisaka sa terena, ona kaže da su novinarke češće na meti.
„Meni se gotovo svaki put kada sam bila na nekom protestu ili, kao što sam pomenula, na mitinzima recimo Srpske napredne stranke, gde je bila prisutna policija, na svakom tom skupu mi se desilo da me policajac makar odgurne ako ništa drugo. Bilo je i nekih neprijatnijih situacija gde mi nisu dozvoljavali da prođem do mesta događaja, gde su me gurali nekoliko metara, gde su me ispred Filozofskog fakulteta recimo bukvalno zgrabili i bacili otrpilike“, kaže ona i ističe da ne pamti protest na kom nije bilo makar nekog usputnog gurkanja policajaca novinarki.
Stjepić navodi izveštavanje iz Negotina sa svojim kolegom novinarkom redakcije Blokada info. Oni su, prema njenim rečima, pokušavali da izveštavaju ispred prostorija Srpske napredne stranke kada su proglašavali izborne rezultate.
„To se dešavalo za tokom lokalnih izbora u Negotinu. Pokušali smo da snimimo neko mešanje oko nekog auta gde su bile predstavnice Srpske napredne stranke. Oni su nas bukvalno opokolili, gurali… Meni su otkinuli akreditaciju. Kolegi sa Blokade info su uzeli telefon i nikad mu nisu vratili. Izgubio ga je tada. Neki ljudi su nam rekli da su da su zapravo zgazili taj telefon“.
Novinarka Južnih vesti Tamara Radovanović više puta bila je napadana tokom svog izveštavanja. Poslednji se desio u maju prošle godine kada je izveštavala sa dva paralelna skupa – u centru grada bio je studetnski protest, ali i miting Srpske napredne stranke.
Radovanović za Mašinu ističe da nasilje nad novinarima u Srbiji nije samo napad na novinare kao pojedince, već na pravo javnosti da bude informisana.
„Novinari u Srbiji su u poslednjih godinu dana u ogromnoj meri bili izloženi pretnjama, uvredama i pritiscima samo zato što rade svoj posao. Na to ne smemo da se naviknemo samo zato što je postalo uobičajeno. Uobičajeno je, ali ne i normalno. Tokom ovih godinu dana imali smo, rekla bih, više nego ikada ranije i napad na profesiju – degradiranje novinarstva otvaranjem novih glasila čiji se zaposleni predstavljaju kao novinari“, kaže ona.
Slučaj aktivistkinja u egzilu – istorijski presedan vlasti koji je oterao mlade iz svoje zemlje
Jedna od studentkinja, koja se zbog svoje borbe sa saborcima nalazi van zemlje, Doroteja Antić kaže za Mašinu da je represija nad aktivistkinjama, studentkinjama i generalno svim ženama koje su u ovoj borbi u poslednjih 16 meseci kulminirala od kada traju masovni studentski protesti.
„Ona je i ranije bila na visokom nivou zbog propagandne mašinerije i medija koje bih zapravo nazvala tabloidnim tvorevinama koji godinama unazad kreiraju izuzetno štetne narative koji su u ogromnoj meri doprineli polarizaciji društva u Srbiji“.
Antić ističe da je jedan od primera kulminacije represije nad aktivistkinjama i aktivistima i slučaj progona njenog, ali i njenih koleginica i kolega.
„Na kraju krajeva i slučaj našeg političkog progona, dakle progona članova i članica aktivističke neformalne grupe Stav. Mi smo bili i u borbi protiv vladajućeg režima aktivni i pre tragičnog pada nadstrešnice i pre rađanja studentskog pokreta i već unazad mesecima bili demonizovani u medijima na taj način, da bismo na kraju, pre evo sad gotovo godinu dana, završili u političkom egzilu. Nas šestoro smo već skoro godinu dana u političkom egzilu u Hrvatskoj, pri čemu od nas šestoro nas smo tri devojke. Paralelno tih godinu dana, uz činjenicu da smo na nacionalnoj poternici, da se optužujemo za pokušaj rušenja ustavnog poretka, dobijamo sve vreme podjednako degutantne pretnje, kao i ranije, zapravo zbog nečeg što apsolutno nismo počinili, pri čemu se naravno nazivamo i raznim imenima“, priča ona.
Kidnapovanje od strane Bezbednosno informativne agencije (BIA) navodi kao primer koleginice Mile Pajić i nje koji se desio u novembru 2024. godine, svega, kako kaže, sedam dana od pada nadstrešnice na Železničko stanici u Novom Sadu.
„Mi smo doslovno odvedene nasilno i ubačene u dva automobila od strane neidentifikovanih lica koji su se posle ispostavili kao agenti BIA-e. Dakle, mi smo protiv svoje volje, silom odvedene u prostorije BIA-e gde smo provele četiri sata u krajnje besmislenom ispitivanju. I to je samo jedan od primera toga kako se zapravo kod nas institucije, organi vlasti, ophode prema mladim studentkinjama koje se, u stvari, samo bore za pravdu i za bolju državu.“
U ovakvim uslovima, Antić smatra da je izuzetno teško opstati u borbi.
„Naravno, mi ni u jednom momentu nismo želele da posustanemo. Nismo razmišljale o tome da prestanemo da radimo to što radimo. Nikada nismo prestale da verujemo u svoje principe zbog kojih smo i stupile u tu borbu, ali mislim da je to nešto što definitivno izdvaja žene u Srbiji u ovoj borbi od muškaraca“, nastavlja Antić.
U modernoj istoriji Srbije, kako dodaje, ne postoji apsolutno nijedan slučaj mladih aktivistkinja i devojaka koje se nalaze u političkom egzilu na nacionalnoj poternici i, kako ističe, pod ovakvom optužbom.
„Ovo je zaista presedan što se tiče toga i to ilustruje na vrhunski način to do koje mere je režim spreman da ide“, završava ona.
A.Đ.
