Početak predstavljanja strategije „Srbija 2030“ obeležila je prva pojava jednog automatizovanog subjekta – od milošte „robota“ – u srpskoj političkoj sferi. Robot je najavio svečano predstavljanje strategije korišćenjem generičkog rečnika i izazvao prigodan aplauz publike u čijim redovima je sedeo sam politički i ekonomski krem srpskog društva. Pojava dvonogog bića od plastike jednodušno su, uvereni smo, režimski mediji protumačili kao konačni iskorak Srbije u ovaj vek robota i veštačke intelligencije, no da je uistinu tako u najmanju ruku bi taj robot morao biti proizveden u Srbiji, ali izgleda da je previše lako promaklo da se na samom robotu nalazio natpis ispisan kineskim pismom.
Da li se nalepnica nije mogla skinuti, da li je režiser celog događaja ili neki niže rangirani tehničar jednostavno bio nemaran ili je pak ostavljanje upadljivog logoa deo ugovora kad je robot kupljen, nije za sada jasno ali u svakom smo slučaju sigurni je robot takozvano „off the shelf“ rešenje i da je jednostavno kupljen: u pitanju je proizvod kineske kopanije Agibot, preciznije Lingxi X2, model ne previše impresivnih karakteristika, tržištu ponuđen po ceni nešto lošijeg automobila: između 13.000 i oko 50.000 dolara, zavisno od verzije (Interactive, Proexploration i Ultra Flagship), pokazuje nam ovlašna pretraga po internetu.
Od tehnoloških dostignuća koje je ovaj model dostigao izdvajamo njegovu mogućnost da vozi bicikl; što se, doduše, više ne smatra previše neuobičajenim i svakako ga ne valja držati za nekakvo „ključno tehnološko dostignuće“ iz prostog razloga – širi društveni značaj ovog feature je ravan nuli i u isti rang valja staviti i kapacitet robota da najavi svečano dešavanje i glavnog govornika. Tako da robotom nismo impresionirani, ali, priznajemo, nastavak svakako jeste bio upečatljiv.
Pa nakon uvoda koji je izgovorio automatizovani subjekt – kormilo preuzima biološki subjekt (predsednik republike) i od samog starta skromno postavlja granice svog izlaganja: predsednik neće previše detaljno – uprkos, ispalo je na kraju, impresivnoj dužini prezentacije – ići u detalje, koje će preciznije pojasniti, kako on kaže, „drugi deo bicefalne vlasti.“ Što smo na kraju zaključili da znači „vlada“, mada sem opsesivne želje da izgleda (i) jezički obdaren zamišljenom gledaocu – nismo našli razlog za korišćenje ovako kompleksnog rečnika osim ukoliko nije u pitanju pokušaj da se neprozirnim jezikom amortizuje fraglantno kršenje ustava, jer prema njemu, u Srbiji nije „dvoglava vlast“ a predsednik, žao nam je, nije jedna od grana vlasti. Krajnji cilj korišćenja medicinskog žargona je, sumnjamo, ulivanje malko strave u slušaoce, pa podsećamo da uspešni oratori veoma dobro znaju da je publika utoliko bolja što vas se više plaši – jer prevod „bicefalne vlasti“ je pomalo zastražujuć obzirom da se onaj bukvalni (“dvoglava”) obično vezuje za ale, bauke i ostale aždaje. Pa dobro, na izvestan način jeste pogođeno.
Naravno, manje više sve je ostalo bilo pomalo očekivano: nesređena papazjanija tema, grafikoni, na par mesta „oštro prema tehničkom osoblju“ koje pušta pogrešne slajdove, dramatične pauze, povremena otužna patetika oko mračnih globalnih perspektiva, ali upotpunjena pouzdanom verom u svetliju budućnost, dži–si–si jeva, hitrog odgovaranja na pitanja postavljena samome sebi. Pa sloj geopolitike (i očinska kritika što se nisu na vreme slušale reči predsednika), medicine (i britke analize epidemije tifusa u prvom svetskom ratu), sloj politike, lekcijica iz savremene istorije – sve bez previše reda; dakle, skoro pa uobičajeno obraćanje naciji sa ciljem podsećanja na hijerarhijsko ustrojstvo države, no ovoga je puta na jedno te isto dodato i jedno upozorenje.
Jer pravo sa globalne katastrofe se prelazi na lokalne kontekste. Vesti koje donosi predsednik su, po običaju, jako loše: digitalizacija i AI–zacija menjaju strukturu privrede, sledeća industrijska revolucija je na pragu, i, kao i u onoj prvoj (kada se – podučava nas predsednik istoriji iz osnovne škole – Velika Britanija pozicionirala i preuzela kormilo), društva će morati da se pozicioniraju. A mi, o nesreće, nije baš da ispunjavamo visoka očekivanja ni državne administracije ni zahtevnog nepca investicionih subjekata; ne radimo kao Nemci; imamo digitalnu lenjost, kraduckamo radno vreme pa na poslovima krišom gledamo instagram; dakle, daleko smo od uspeha. Ali ipak nismo – i pored svega dodaje predsednik – jer nismo u lošijem položaju od ostalih, naprotiv u boljem smo položaju.
Ništa nek vas ne čudi, naravno da je ceo događaj bio temeljno bipolaran pa je u pitanju bila rapidna smena kontradiktornih informacija, najava i kataklizmi i najsvetlije budućnosti, ozbiljne mržnje prema subjektu populusa koji se samo sekund kasnije pozicionira na pijedestal. Pa tako one manje suptilne kritike „mi ne osećamo te promene jer mi bi samo da prođe još jedan dan, da prođe još jedan dan – a to e vodi nigde“ ispod naizgled brižne kritike skrivaju ozbiljnu količinu prezira koji predsednik gaji prema nama. Ali „moramo da donosimo strategijske odluke veoma brzo“ pa ćemo da carpe diem samo ukoliko se dovoljno brzo i promptno (pun intended) prilagodimo svetu koji takoreći leti u neku novu industrijsku revoluciju dokle mi, eto, grickamo travčicu na livadi i dangubimo namesto da uskačemo u svetske tokove.
Problem, zaključuje predsednik, nije u ekonomiji već u nama – izvinjava nam se predsednik na teškim ali pravednim rečima i dobronamernoj kritici koju nam upućuje – i uz sve to zaključuje i da „mi ne razumemo da sebe moramo da promenimo.“ Čudno, priznajemo. Neko ko se na lestvici političkog uspeha uzdigao uvlačenjem najnižim populističkim matricama i verno ih gajio dok su odgovarale, sada ovako naglo obrće ploču – ipak moramo da se menjamo (milom ako pristanemo, na silu ako bude moralo). Srećom pa kontradikcije ne smetaju previše desnim političkim akterima – jer da smetaju, ovaj ozbiljan pritisak na pojedince da se hitro prilagođavaju potrebama investiticionih portfelja bi naravno sasvim očigledno stajao u ozbiljnom kontrastu sa temeljnom ideološkom i arguemntacijskom matricom koju nepokolebljivo rabe gotovo svi konzervativci, uključujući tu i predsednika – a to je ona o nepromenjivosti ljucke prirode zbog koje su, navodno, svi progresivniji politički pokreti nemogući u tački implementacije pa posledično i unapred uzaludni poslovi.
No, kako su centralne teme ove loše organizovane predstave bile digitalizacija, AI–zacija i robotizacija – valjalo bi možda sa zrnom soli uzimati tvrdnje o zagarantovanoj svetloj budućnosti. Veštačka inteligencija će, tako, malo šta supstantivno novo doneti sem potpune kontrole stanovništva, ali će svakako facilitirati i olakšati ozbiljan transfer kapitala sa dna prema vrhu ekonomske piramide i u nacionalnim i u globalnim okvirima – pa će to kao direktnu posledicu imati neko radikalnije osiromašenje nas kao društva iz proste činjenice geopolitičke pozicije na kraju lanca ishrane.
Zato najave kao što su „vidim Srbiju sa znatno boljim zdravstvenim sistemom ili Srbiju sa boljim obrazovnim sistemom“, zapravo treba čitati kao najavu veoma rapidnog pada u pregovaračkoj moći zdravstvenih i obrazovnih radnika, a pretpostavljamo da osetno krunjenje pregovaračke moći očekuje izgleda i sve radnike jer se koliko u sledećoj rečenici preciziralo da „produktivnost više nije vezana za rad.“
Ali hajde da ne napravimo odveć brzopletu grešku i da usled toga što smo – silom prilika, silom nesređene političke situacije u zemlji i sada gotovo otvorenog državnog terora – primarno zaokupljeni samima sobom pa da nam se učini da je ova kontradiktorna predstava autohtona te da ima isključive veze sa domaćom političkom dinamikom. Jer predstava je, baš takva kakva je, sasvim očekivana. Posve sličnu kombinaciju – histerični optimizam što se tiče budućnosti i savršeni prezir prema ljudima koji nisu deo istog tekbro miljea – preferiraju i praktikuju Semovi Altmani i ostali Palantiri (ova novija vrsta preduzetnika je uspela da bude čak i nesnosnija od Ilona Maska, što držimo za izuzetno visoku lestvicu) koji nam (obično u pratnji čudnijih psihijatrijskih simptoma) isporučuju kontradiktorne imperative, sulude zahteve i naredbe ne bi li zagarantovali da će odgovornost za (katastrofalne) posledice njihovog sumanutog delovanja danas za par godina ili meseci moći da se natovari nama.
A godinama igrajući igru kameleona – predsednik Srbije vrhunski je sada samo preuzeo novo lice. Paleta identiteta koje je tokom svoje bogate i kontradiktorne političke istorije nosio – navijač, potrčko, pravoslavac, ratnik za naciju, ministar informisanja, pobunjenik, spasilac, veberovac, privatizator, protestant – ovog puta je upotpunjena i CEO–om globalnog tehnološkog giganta – pa smo na par minuta pred sobom imali utvaru jednog od vlasnika Palantira ili OpenAI–ja ili nekog trećeg iz ergele Ilona Maskova; a granica između političara i preduzetnika na predstavljanju „Srbija 2030“ je sasvim iskopnila.
Pa tako predsednikova fijukanja po sceni (što pre nekoliko dana, što sutra u Areni) možemo jednostavno protumačiti kao još jedan identitet ove amorfne ličnosti koja je izgleda u potpunosti iscrpljena stvaranjem imidža samoga sebe. Ali valjalo bi dodati da greše svi oni koji u savremenoj politici Srbije vide nekakav „zaostatak prošlosti“ – naprotiv, u pitanju je veoma savremena, možda čak i vizionarska tehnika vladanja.
Izgleda tako da smo da smo već solidno uhvatili korak sa svetom u kojem će sledeća industrijska revolucija zapravo biti revolucija u zatezanju aparata kojim se brže, bolje, jače i dublje regulišu naše ponašanje i odnos prema poražavajućoj stvarnosti. Na ovu našu avangardnost ukazuje i to da se podrška vladajućoj partiji zasniva na kompleksnom i integrisanom tehnološkom procesu stroge kontrole partijske vojske koja se zaista počinje ponašati kao roj („swarm“) dronova toliko savršene uigranosti da šifrirane poruke svaki pojedinačni član roja savršeno razume čak i ukoliko su sasvim suprotne od naredbe koja se izdaje i na kraju savršeno odigrava svoju ulogu.
Pa tako mediji, povodom novog velikog skupa u Beogradskoj Areni, disciplinovano prenose opasku predsednika „ni jedan koji ne želi ne dođe na skup. (ni jedan!)” te poruku da su ljudi „oslobođeni obaveze“ dolaska – ali obe je poruke svako momentalno protumačio kao ozbiljnu pretnju onima koji se usude da ne dođu; pored toga što su demonstrirale u koga je moć da se ljudi „oslobode obaveze“ prisustvovanju stranačkom skupu. Veoma savremeno, priznajemo: stigao je naš tehnofeudalac.
