Hiljade ljudi u Srbiji se susreće sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja, neprilagođenim radnim okruženjem i nedostatkom sistemske podrške na tržištu rada. Diskriminacija ne izostaje ni u obrazovnom sistemu – način studiranja, strogi rasporedi, fizička nepristupačnost i odsustvo individualne podrške isključuju mlade već na samom početku. Koliko je to ljudi koje sistem čak i ne prepoznaje, prikazaćemo u podacima i nedostatku istih.
Prema podacima Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije (NORBS) od retkih bolesti boluje oko pola miliona ljudi, što je značajna razlika u odnosu na zvaničnu evidenciju. Iako registar obolelih postoji, podaci se ne unose u dovoljnoj meri. Prema navodima NORBS-a, nedostatak pouzdane evidencije predstavlja jedan od ključnih problema u unapređenju položaja obolelih. Kako navode, bez preciznih podataka nije moguće sistemski odgovoriti na potrebe ove populacije.
Zatim, prema Popisu stanovništva iz 2022. godine, nešto više od 350.000 osoba u Srbiji sa invaliditetom. Međutim, tu takođe dolazimo do problema sa evidencijom, odnosno metodologijom. Na prethodnom popisu broj osoba sa invaliditetom je bio 571.780. Za jedanaest godina 215.376 osoba sa invaliditetom u Srbiji je „nestalo“, navodi se u autorskom tekstu koji je objavilo Udruženje novinara Srbije.
Vidimo, dakle, da ni invaliditet ni retke bolesti nikako nisu zanemarljiva pitanja i da se neprepoznavanjem istih ugrožavaju osnovna prava velikog broja građanki i građana Srbije. Zakonski, to ne bi smelo da bude tako.
Ustav Republike Srbije, Zakon o visokom obrazovanju, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom propisuju prava osoba sa invaliditetom, obaveze institucija i zabranjuju diskriminaciju.
U Srbiji, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje prema navodima medija, u toku 2024. sa evidencije te službe zaposleno je ukupno 4.496 osoba sa invaliditetom. Tokom 2023. godine zaposleno ih je nešto više 5.340, pisali smo na Mašini.
Prema podacima koje je podelila Politička platforma Solidarnost, stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom je samo 13 odsto što je višestruko manje u odnosu na opštu populaciju. Podaci iz Popisa stanovništva iz 2011. godine pokazuju da samo 3,2% osoba sa invaliditetom ima fakultetsku diplomu.
Što se položaja osoba koje boluju od retkih bolesti tiče, u Srbiji je 2019. godine usvojen Program za retke bolesti, kao i Akcioni plan za period od 2020. do 2022. godine, sa ciljem unapređenja zdravstvene zaštite i kvaliteta života obolelih. Šta je u međuvremenu urađeno za poboljšanje njihovog položaja pročitajte u tekstu „Retke bolesti između budžetskih cifara i stvarnih potreba pacijenata“ na Mašini.
Institucije reaguju samo pod pritiskom
Na temu jednakog prava na rad i obrazovanje za sve, Mašina razgovara sa Nevenom Tarlanović, osnivačicom inicijative Sposobne politike. Podsetimo, Sposobne politike nedavno su pokrenule kampanju „Jednake staze do obrazovanja – izgradimo dostupan FPN zajedno“, kako bi se prikupila sredstva za asfaltiranje prilazne rampe i ugradnju automatskih senzorskih vrata na ovom fakultetu.
Pitali smo Tarlanović šta joj je iskustvo Fakulteta političkih nauka (FPN) pokazalo o odnosu institucija prema pristupačnosti.
„FPN je jedan od retkih fakulteta za koji se može reći da je delimično pristupačan. Naime jedan deo fakulteta je renoviran i poseduje lift, slušaonice i amfiteatar su u potpunosti pristupačni za kolege i koleginice koji/koje imaju problema sa mobilnošću, tačnije kretanjem. Fakultet poseduje i rampu za invalidska pomagala. Tako da mogu da kažem da uvek može i treba bolje, ali fakultet zaista radi na tome. Takođe posedujemo i pravilnik o kriterijumima za usluge podrške i pomoći za kolege i koleginice sa hendikepom i imamo poverenicu koja koordiniše rad studentske službe u cilju da se nama olakša pohađanje nastave, koliko je kome i na koji način to potrebno“, navodi Tarlanović.
Podsetimo, nije svugde tako. Mašina je ranije pisala o položaju studentkinja i studenata sa invaliditetom i preprekama sa kojima se susreću na putu visokog obrazovanja.
U teoriji, ovakve elementarne stvari poput rampi ili asistivnih tehnologija i podrške ne bi trebalo da prave problem.
Prema Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, javne ustanove su u obavezi da izvrše adaptaciju objekta, odnosno javne površne, tako da je pristupačna osobama sa invaliditetom. Član 101 Zakona o visokom obrazovanju propisuje da svi studenti imaju pravno na podjednako kvalitetne uslove studija, kao i različitost i zaštitu od diskriminacije.
Kako u praksi uviđamo da nije baš tako, upitali smo Tarlanović da li institucije reaguju tek kada su izložene javnom pritisku.
„Moj lični utisak je da to jeste tako, nažalost slučaj sa većinom institucija u Srbiji, jer ne postoji dovoljna svest o tome šta je Srbija kao potpisnica mnogih konvencija i zakonskih regulativa o ljudskim pravima i slobodama potpisala i ratifikovala a ne primenjuje u praksi. Lobiranje i zagovaranje nevladinog sektora često igra važnu ulogu u tim procesima kada se vrše pritisci, što je vrlo često neophodno“, kaže osnivačica Sposobnih politika.
Dostojanstvo – kao da je traženje nemogućeg i nezasluženog.
O pritisku koji građani moraju da vrše na institucije govori i borba roditelja koji brinu o deci sa hroničnim bolestima, invaliditetom i smetnjama u razvoju za Zakon roditelj-negovatelj, koji bi im obezbedio naknadu u visini minimalne zarade, doprinose za penziju i radni staž.
„Nikome od nas nije potrebno sažaljenje već da nas poštuju i da živimo dostojanstveno. Ono što je meni najvažnije i svi mi imamo tu bojazan je šta sa našom decom kada nas ne bude. Tako da ako ovo društvo ne može da prepozna takve potrebe, onda nešto ozbiljno nije u redu sa svima“, na protestu za donošenje Zakona roditelj-negovatelj rekla je jedna majka za Mašinu.
Gde ide novac koji država dobija od poslodavaca?
Svi poslodavci u Republici Srbiji koji imaju 20 ili više lica u radnom odnosu su obveznici zapošljavanja jedne osobe sa invaliditetom. Poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan je da u radnom odnosu ima najmanje dve osobe sa invaliditetom, a na svakih daljnjih započetih 50 zaposlenih još po jednu.
Postoje razne povlastice za poslodavce u vidu refundacije troškova za prilagođavanje radnog mesta, subvencija zarade, oslobađanje od plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i slično.
Međutim, ukoliko poslodavac ne ispuni obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili prijavi da je zaposlena osoba koja se ne smatra osobom sa invaliditetom u skladu sa zakonom kazne su sledeće: novčana kazna od 5.000 do 400.000 dinara za preduzetnike, od 200.000 do 1.000.000 dinara za pravno lice i novčana kazna od 10.000 do 50.000 dinara za odgovorno lice u pravnom licu.
„Zakon o zapošljavanju OSI jasno propisuje kvote na koliko zaposlenih bez invaliditeta je potrebno imati zaposleno osobu sa invaliditetom. Kod nas je situacija mešovita, neki poslodavci zaista zapošljavaju, dok većina i dalje bira da plaća državi penale umesto da nas zaposli. Ono što se meni lično nameće kao pitanje je gde, kome i za šta se troši taj novac koji država dobija od poslodavaca, u koji budžet se sliva i za koje potrebe“, ističe Tarlanović.
Za kraj, pitali smo Tarlanović šta bi bile minimalne, ali suštinske promene koje bi imale efekta odmah, na šta je naša sagovornica rekla:
„Poštovanje potpisane Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom u celosti, bez izuzetka, kratko i jasno“.
A.G.A.
