Tokom „razgledanja“ spaljene zemlje, Vučić je najavio da će država dati novac iz budžetskih rezervi da bi se što pre sanirale posledice požara koji su ovih dana zahvatili Toplički i Jablanički okrug i druge krajeve zemlje. On je tada novinarima rekao da će država ubrzo postaviti plan raspodele novca i plan angažovanja ljudi na terenu.
Kao i tokom prethodnih sličnih istupa u proslednjih 13 godina, čovek kojeg su studenti prozvali „predmetna institucija“ opet je bio nenadležan. Jer, nije u opisu posla predsednika države da „sanira“ štetu načinjenu od požara. To je, pored i mnogo ozbiljnih prestupa, u najbukvalnijem mogućem smislu politička propaganda. I to ista ona kojom se Vučić služio u januaru 2024. nakon požara u Bloku 70, kada je predviđao da bi Srbija mogla da postane velesila u gašenju požara.
Ipostaviće se da niti je država postala velesila u gašenju požara, niti da je predsednik Srbije prestao da se služi dobro proverenim metodama manipulacije građanima.
Igrokazi moći
Od toga da spasava decu iz snega do toga da „sugeriše“ sudijama presude u određenim predmetima. Tokom godina, čovek koji je predsednik svih građana ove zemlje često je znao da kroči tamo gde mu nije mesto, a prečesto tamo gde de fakto krši Ustav Srbije.
Pored toga što je vrhovni komandant vojske te ima pravo da pomiluje određene ljude, njegova funkcija je pretežno ceremonijalna – u prevodu, rukovanje sa stranim diplomatama.
Ipak, Vučić je i izgradio sopstveni kult ličnosti na tome da je svemogući i sveznajući, te se često, barem medijski, tako i prikazivao. Naposletku, radi se o čoveku koji je već 13 godina danonoćno u kampanji. Primera takvoj tezi ima na pretek.
Možda i prvi veći koji je ušao u „mejnstrim“ je slučaj u Feketiću 2014. godine, kada je zbog snežne oluje više stotina ljudi bilo zavejano na autoputu ka Subotici. Tadašnji prvi potpredsednik bio je tu sa ministrima odbrane i saobraćaja, te se u jednom trenutku našao u ulozi spasilaca. On je snimljen kako iz zavejanog autobusa, do kolena u snegu iznosi dečaka.
S druge strane, slika od pre nekoliko godina kada Vučić obilazi paliluska naselja Borča, Krnjača i Kotež nakon izlivanja kanalizacije takođe je upečatljiva. Tada u dvorištu jedne kuće Vučić garantuje vlasniku kako će popraviti dugogodišnji kanalizacioni problem s kojim se suočava, dok se u pozadini izlivaju fekalije.
Međutim, možda i veći problem od puke propagande je i kršenje samog Ustava, odnosno sopstvenih ovlašćenja. Od glavnog ekonomiste i urbaniste u državi do pravosudnog sistema, nema sfere javnog interesa ili institucije koju Vučić nije preuzeo na sebe. Od rušenja u Savamali, do prenamaganja sa nezadovoljnim privrednicima ili prosvetarima. Sve u cilju da predstavi kako su njegova vrata jedina na koje građani moraju da pokucaju kako bi rešili svoje probleme. U tome je, nažalost, i uspeo.
Takva vlast se naziva autoritarna, a takva politika „3000 za gospođu“, po ugledu na reči pokojnog Dragana Markovića Palme – takođe čoveka koji je, na lokalnom nivou doduše, bio onaj koji rešava probleme u Jagodini.
I dok su studenti hrabro, nadasve i pametno, na početku njihovog bunta poručivali da s njim neće pregovarati oko ispunjenja njihovih zahteva, polako je i njima postalo jasno da je predsednik, barem kada je Srbija u pitanju, čovek koji donosi odluke. Jednostavno, nakon 13 godina, sve poluge u srpskom društvu kontrolišu se s Andrićevog venca.
Od pitanja da li je Jovanica plantaža marihuane i da li je Predrag Kuluvija svetac-privrednik ili nešto drugo, do državne pomoći ugroženim kategorijama stanovništva, te naposletku i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Umesto parole „biće kako plenum kaže“, u državi gde je Vučić predsednik slovi pravilo da je njegova poslednja. Šta to tačno znači za funkcionisanje države, njenih institucija, te naposletku i njenih demokratskih kapaciteta – nije teško odgovoriti.
Naposletku, umesto da prisustvuje velesili u gašenju požara, javnost je svedočila kako rasplamsale plamene na jugu države ne gase vatrogasci, nego građani.
M.B.
