Jutros, oko 9.30 časova poginuo je radnik na gradilištu na Karaburmi, piše RTS. Prema nezvaničnim saznanjima, on je pao sa visine od oko 25 metara. Na gradilištu kod novog mosta na Savi, u utorak 7. aprila takođe je poginuo radnik nakon obrušavanja krana.
Pre dva dana poginuo je jedan radnik u fabrici „Mint“ u Loznici, a drugi je zadobio lakše povrede 13. aprila, pisao je RTS. Prema nezvaničnim informacijama, u Mintu su radnici obavljali radove na mašini koja nije radila, ali je iz nepoznatih razloga pokrenuta, pišu Lozničke novosti. Na pozive i mejl portala Mašina nisu odgovorili iz Minta do objavljivanja ovog teksta. Kompanija Minth Automotive Europe iz Loznice u Srbiji posluje 11 godina i za to vreme je dobila višemilionske subvencije države i besplatno zemljište.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja se o ovim slučajevima do sada nije oglasilo.
Opšta slika o bezbednosti radnika u Srbiji je veoma nepovoljna, za Mašinu kaže Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad. „I to nije novost, tako je godinama unazad. Na opstanak veoma lošeg stanja utiče više faktora“, objašnjava Reljanović.
U Srbiji preovladava atmosfera nekažnjivosti
Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad ističe da u Srbiji preovladava atmosfera nekažnjivosti nesavesnih poslodavaca.
Oprema za bezbednost i zdravlje na radu je komplikovana i skupa, a i u situacijama kada to nije slučaj ona ipak predstavlja trošak koji nesavesni poslodavac „rado preskače“, kaže Reljanović i dodaje da ne postoji kultura poštovanja radnika, niti kao ljudskih bića koja poseduju dostojanstvo, ni kao vrednih delova procesa rada.
„Kako je svojevremeno jedan radnik rekao, takav poslodavac ne plače kada pogine radnik, već kada se pokvari mašina. Jer nova mašina košta, a radnika može da zameni besplatno. U takvoj atmosferi, u kojoj preovlađuje eksploatatorski duh koji često izlazi izvan granica (ionako labavog) radnog zakonodavstva u svakom segmentu prava radnika, ne može se očekivati da će nesavesni poslodavac imati svest i kulturu potrebe zaštite radničkog zdravlja i života“, za Mašinu kaže Reljanović.
Povrede – često zataškivane
Istraživanje Centra za politike emancipacije (CPE) o položaju radnika i radnica u automobilskoj industriji iz 2024. godine predstavlja i uvid u živote radnica i radnika, i u njihovu percepciju uslova u kojima rade.
Povrede na radu su imali ili su svedočili povredama svojih kolega i koleginica svi ispitanici (50). Ispitanici smatraju da se dosta povreda na radu dešava zbog umora i iscrpljenosti, kao i prevelikog pritiska za postizanjem previsokih normi.
U dve trećine fabrika ispitanici prijavljuju da je padanje u nesvest od premora, visokih temperatura i neadekvatne ventilacije redovna pojava. U dve od deset fabrika, prema ispitanicima, došlo je do smrtnih ishoda direktnom povredom na radnom mestu. Osam od deset ispitanika smatra da oni i njihove kolege imaju zdravstvene probleme čiji je uzrok posao koji obavljaju.
„U livnici se otkačilo tocilo i usmrtilo dva momka, jedan je imao 43 godine, a drugi 22. Žalili su se da mašine ne rade kako treba. Ljudi iz održavanja su nakon par dana rekli da su mašine ispravne, ali je ubrzo tocilo eksplodiralo i usmrtilo ih“, rekao je jedan od ispitanika 2024. godine za CPE.
Još jedna ispitanica je za CPE opisala kako je prošila prst dok je šila plastiku, a menadžment je molio da ne ide u hitnu i da nikome ne priča o tome.
Reljanović navodi da nadzorni mehanizmi doprinose sumornoj slici ali i čine da tačne podatke o broju nesreća na radu zapravo ni ne znamo.
„Česte su ispovesti radnika da se nakon povređivanja (ili kolabiranja usled iscrpljenosti i loših uslova rada) radnik preveze kući da bi se odande zvala hitna pomoć, ili da se prebaci u urgentni centar uz pretnju da ne sme da otkrije da se povredio na radu. U praksi se zameću tragovi, radnici koji su svedoci potkupljuju ili im se preti, pa je neretko slučaj da se sam radnik koji je stradao ili je povređen, oglasi odgovornim za to što se desilo“, objašnjava Reljanović.
Skoro 20.000 prijavljenih povreda na radu u 2024. godini
Sankcije su još jedna bolna tačka ovog sistema, smatra Reljanović, „budući da veći broj prekršajnih postupaka zastari ili se izriču sankcije koje ne odgovaraju težini povrede prava“.
„Krivične sankcije za odgovorna lica su pravi raritet – jedno ne tako davno istraživanje pokazalo je da na 100 poginulih radnika, samo tri odgovorna lica završe na odsluženju kazne zatvora. Nešto malo njih dobije uslovnu osudu ili kućni zatvor, a u ogromnom broju slučajeva (čini mi se oko 87 odsto) niko ne odgovara za smrt radnika. U takvoj atmosferi osećaj nekažnjivosti poslodavaca se pojačava a kazneno pravo ne vrši svoju odgovarajuću funkciju“, ističe Reljanović.
U 2024. godini Upravi za bezbednost i zdravlje na radu dostavljeno je 14.483 izveštaja o povredama na radu: 12.070 lakih povreda, 1567 teških povreda na radu, 825 teških povreda pri dolasku i odlasku sa posla i 21 smrtna povreda.
Prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u periodu u 2024. godini registrovano je 46 smrtnih, 4386 teških i 19.639 lakih povreda na radu.
Najveći broj povreda na radu zabeležen je u delatnostima prerađivačke industrije, trgovine na veliko i trgovine na malo, popravke motornih vozila i motocikala, zdravstvene i socijalne zaštite, i administrativne i pomoćne uslužne delatnosti.
U 2024. godini na teritoriji Republike Srbije, prema podacima Vrhovnog javnog tužilaštva, zbog nepreduzimanje mera bezbednosti i zdravlja na radu usled kojih je došlo do smrtnih, teških i kolektivnih povreda na radu, kao i o ishodima postupaka po navedenim prijavama podnete su krivične prijave protiv 67 lica, od toga su u odnosu na 2 lica prikupljaju potrebna obaveštenja, prema 51 licu se preduzimaju dokazne radnje ili sprovodi istraga, 5 lica je optuženo, dok su prijave protiv 9 lica odbačene.
Prekršajni sudovi su iste godine primili 1643 predmeta i rešili 1435. Na drugi način po Zakonu o prekršajima (opomena, odbačaj zahteva, obustava, okrivljeni oslobođen odgovornosti) rešeno je 596 predmeta.
„Imajući u vidu sve navedeno, a ne ulazeći u konkretne okolnosti skorašnjih slučajeva koje mi nisu poznate, može se reći da ne iznenađuje što postoji visok stepen povređivanja i smrti na radu. U pitanju nije akutno propuštanje poslodavaca, već sistemski problem koji je hroničan i koji se ne može iskoreniti bez temeljne reforme sistema bezbednosti i zdravlja na radu“, zaključuje Reljanović.
Na Mašini pročitajte tekst o pogibijama radnika u namenskoj industriji i nedostižnosti pravde za oštećene porodice.
A.G.A.
