„Profesori su nam stvarno velika podrška od starta. Oni su nam pomogli u početnim fazama i mnogo je bilo lakše krenuti u celu priču kad smo znali da oni stoje iza nas i da nismo sami“, navodi Boris Kojčinović, student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Slobodan univerzitet u Novom Sadu, mreža akademskih radnika i radnici koji pružaju podršku studentima u blokadi, predao je pre nekoliko dana zahtev Rektoratu da se studentima omogući da zamrznu godinu, kako ne bi morali da je obnavljaju i snose finansijske i druge posledice. Ova grupa profesora i profesorica, kao i mnoge druge u ostalim univerzitetskim gradovima, mesecima unazad pobunjenim studentima pružaju različite vrste podrške, a neretko su i sami sa njima na ulici.
Profesorka Filozofskof fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut, koja je tokom 2000. bila na studijama, članica je grupe Slobodan univezitet. Ona navodi da je – iako razočaran posledicama 5. oktobra – veliki broj ljudi koji su bili deo petooktobarskih promena, kao deo Otpora ili civilnog društva – nastavio da se „bori da ovo bude demokratska zemlja“.
„Međutim, taj umor koji smo osećali od kada je Srpska napredna stranka došla na vlast zbog nemogućnosti da se bilo šta promeni, zamenjen je optimizmom onda kada se pojavila nova generacija. Ta generacija je meni dala snagu da ih pratim i učestvujem u svim njihovim protestima, akcijama i inicijativama koje su počele s padom nadstrešnice“, navodi Kleut.
Profesorka objašnjava da su studenti već u početnim fazama blokada i protesta počeli da se interesuju za 5. oktobar i da im je to bio pokazatelj da je „pobuna koju vode mladi ljudi moguća“.
„Jedan deo studenata i dan-danas možete sresti sa bedževima Otpora, koje su im stari Otporaši dali. Mislim da je ceo talas studenskog bunta tokom devedesetih godina, dakle i protesti ‘96-97, pa ‘98. ušao nekako u polje interesovanja aktuelne generacije, da su se neki od njih potrudili da te procese razumeju iz različitih uglova i da izvuku pouke iz toga“, navodi Kleut dodajući da studenti sa pravom imaju dozu kritike prema 5. oktobru.
„U tom traženju političke istorije ove zemlje su i studenti došli do onih činjenica koje i mi dobro znamo, a to je da ni Aleksandar Vučić ni mnogi od njegovih najbližih saradnika nisu političari koji su se 2012. pojavili, nego da su bili vrlo aktivni na političkoj sceni. To je glavno pitanje studenata – kako je moguće da su ti ljudi preživeli petooktobarske promene i da su posle svega što su radili devedesetih, na kraju došli na vlast i napravili od ove zemlje, zemlju bez institucija, zemlju u kojoj dominira organizovani kriminal, zemlju u kojoj ne postoji nikakav minimum pravne države“, zaključuje Kleut.
Politikolog Vujo Ilić je nekoliko dana pred 5. oktobar 2000. upisao Fakultet političkih nauka. Danas je naučni saradnik i pomoćnik direktora na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Komentarišući entuzijazam mladih nakon 5. oktobra 2000. godine, Ilić navodi da je, nakon prvobitne euforije, već u prvih godinu-dve dana postalo jasno da stvari sa promenama neće ići tako brzo kao što je delovalo. Ipak, navodi da nije mogao da očekuje da će se neke stvari dešavati na isti ili na sličan način dve i po decenije posle 5. oktobra.
Analizirajući odnos studenata prema metafori ‘6. oktobar’, Ilić navodi da je ključno to što su starije generacije očekivale samo jasniji rez između novog i starog režima, dok nove generacije razumeju da je neophodno razmišljati o reformama društva.
„Za njih 6. oktobar kao metafora možda ne predstavlja radikalni rez koliko radikalne promene koje žele da vide u društvu. Nije u pitanju odnos prema režimu, što ja mislim da je bilo tada pitanje [2000. godine] – odnos prema službama bezbednosti, prema članovima tadašnje vladajuće partije – ne, već prema tome kako ta zemlja treba da izgleda“, navodi Ilić dodajući da je to bilo propušteno 2000. godine jer nije bila jasna slika na koji način je potrebno transformisati društvo.
Iako je rođen dve godine nakon 5. oktobra, student Boris Kojčinović kaže da se u razgovoru sa kolegama često vraća na ovaj datum i da je o njemu dosta slušao od ljudi koji su u tome učestovali. Studentski pokret se danas, smatra Kojčinović, ne ugleda na 5. oktobar, ali taj datum svakako predstavlja relevantan istorijski trenutak, koji studenti sada analiziraju, razmišljajući šta je bilo dobro, šta loše i šta sada treba drugačije uraditi. Boris smatra da ove dve pobune nisu uporedive jer je znatno drugačiji kontekst u kom se odigravaju.
„Drugačiji je bio sam položaj – oni su tada imali neku vrstu opozicije, znali su iza koga staju, nekako je bila baš borba u tom političkom polju, a sad je borba na društvenom polju. Razlika je i u tome što smo mi odmah prepoznali da nije dovoljno samo promeniti vlast, jer je kod nas problematičan ceo sistem, problematičan je način na koji se mi odnosimo prema državi, državnosti, zakonima, prema radu institucija, prema pojmu demokratije“, navodi Kojčinović dodajući da studenti zato danas traže korenite promene.
Politikolog Ilić navodi da je godinama unazad poznato da mlađe generacije ne vide da neko zastupa politike za koje se oni zalažu, da političari i politička elita ne govore njihovim jezikom i da se ne obraćaju njima, ali da sada dolazi period kada oni imaju političku platformu, političku snagu i podršku ostatka društva da kažu kојe su to politike i kako one treba da se komuniciraju i sprovode.
D.S.
